48.

     Razmišljajte o tome kao o plastičnom sećanju, toj sili u vama koja vas i vaše bližnje usmerava ka plemenskim oblicima života. Ovo plastično sećanje teži da se vrati svom drevnom obliku, plemenskom društvu. Sve je tu oko vas: vazal, biskupija, ceh, vod, sportski klub, igračke grupe, pobunjenička ćelija, savet za planiranje, skupina molilaca... svi sa svojim i gospodarima i slugama, svojim domaćinom i parazitima. A rojevi otuđujućih tvorevina (uključujući čak i ove reči) teže najposle da potkrepe opravdanost povratka 'onim boljim vremenima'. Ne nadam se da vas mogu naučiti drugim putevima. Vi imate četvrtaste misli koje se opiru krugovima.

     'Ukradeni dnevnici'

     Ajdaho ustanovi da uspeva da se penje ne razmišljajući o tome. Ovo telo koje su Tleilaksi sazdali pamtilo je stvari na koje oni nisu čak ni pomišljali. Njegova prava mladost možda je bila izgubljena u eonima, ali su njegovi mišići bili tleilaški mladi i on je, dok se penjao, mogao da u zaboravu sahrani svoje detinjstvo. U tom detinjstvu naučio je da preživi bežeći u planine svoje zavičajne planete. Nije imalo značaja što su ove stene, koje su sada stajale ispred njega, ovamo doneli ljudi. Njih, takođe, beše oblikovao zub vremena.
     Jutarnje sunce grejalo je Ajdahova leđa. Mogao je da razabere Sionine čujne napore da dosegne srazmerno lako dostupno odmorište u obliku uzane izbočine u steni daleko ispod njega. To odmorište je za Ajdaha bilo praktično beskorisno, ali je poslužilo kao dokaz kojim je naposletku privoleo Sionu da pokušaju da se uspnu ovamo.
     Oni.
     Prigovorila mu je da bi možda ipak trebalo da pokuša sam.
     Naila, tri od njenih pomoćnica Ribogovornica, Garun i trojica odabranih Muzejskih Slobodnjaka čekali su na pesku u podnožju graničnog Zida koji je okruživao Sarer.
     Ajdaho nije razmišljao o visini Zida. Mislio je samo na to gde će sledeći put postaviti ruku ili stopalo. Mislio je na kotur lakog užeta oko ramena. Dužina užeta bila je jednaka visini ovog Zida. Izmerio ga je na tlu, metodom triangulacije, ne uračunavši svoje korake. Kada je uže bilo dovoljno dugačko, bilo je dovoljno dugačko. Zid je bio visok onliko koliko je uže bilo dugačko. Svaki drugi način razmišljanja mogao je samo da mu otupi um.
     Osećajući uporišta koje nije mogao da vidi Ajdaho je pipajući napredovao uz okomito pročelje... pa, ne baš sasvim okomito. Vetar i pesak, pa čak i nešto kiše, sile hladnoće i toplote, obavljale su ovde svoj nagrizajući rad više od tri hiljade godina. Ajdaho je čitav jedan dan sedeo na pesku podno zida proučavajući taj učinak vremena. Urezao je u svest određene pojedinosti - iskošenu senku, tanku, jedva vidljivu crtu, trošno ispupčenje, malen ispust ovde, drugi tamo.
     Pipajući povrh glave naišao je na oštru napuklinu. Lagano je proverio da li ovaj oslonac može da izdrži njegovu težinu. Da. Za kratko je počinuo, pritisnuvši lice o toplu stenu, ne gledajući pri tom ni gore ni dole. On se naprosto nalazio ovde. Sve je bilo u odmeravanju. Nije smeo da dozvoli da mu se ramena prebrzo zamore. Težina je morala da se pravilno rasporedi na noge i ruke. Prsti su trpeli neizbežne ozlede, ali dok su kosti i tetive izdržavali koža se mogla zanemariti.
     Ponovo je počeo da se uspinje. Komadić stene odlomi mu se pod šakom; prašina i krhotine zasuše mu desni obraz, no on to čak ni ne oseti. Svaki delić njegove svesti bio je usredsređen na šake, na ravnotežu nogu koje su pronalazile i najsitnije izbočine. Bio je trunka, čestica koja je prkosila gravitaciji... oslonac za prst na ruci ovde, oslonac za prst na nozi tamo, prijanjanje uz površinu stene, povremeno, isključivo snagom svoje volje.
     Jedan od njegovih džepova bio je nabubren od devet planinarskih klinova, ali se on uzdržavao da ih upotrebi. Odgovarajući čekić klatio mu se za pojasom na kratkom konopcu čiji čvor mu prsti behu dobro zapamtili.
     Sa Nailom je išlo teško. Nije htela da se odrekne svog laserskog pištolja. Međutim, poslušala je Sionino neposredno naređenje da im se pridruži. Čudna žena... na čudan način paslušna.
     "Zar se nisi zaklela da ćeš me uvek slušati?" pritisla ju je Siona.
     Nailin otpor je prestao.
     Siona je kasnije rekla: "Uvek se pokorava mojim neposrednim naređenjima."
     "Onda možda nećemo morati da je ubijemo", rekao je Ajdaho.
     "Radije to ne bih pokušala. Mislim da nemaš čak ni najblažu predstavu o njenoj snazi i brzini."
     Garun, Muzejski Slobodnjak koji je sanjao da postane 'istinski naib na starinski način', udario je temelj ovom uspinjanju kada je na Ajdahavo pitanje: "Kako će Bogocar doći u Tuono?" - odgovorio:
     "Na isti način na koji nas je posećivao u vreme mojih pradedova."
     "A kako je to bilo?" podstakla ga je Siona.
     Sedeli su u prašnjavim sankama ispred gostinjske kuće, zaklonjeni od popodnevnog sunca onog dana kada je objavljeno da će se gospodar Leto venčati u Tuonu. Nekoliko Garunovih pomoćnika čučalo je u polukrugu oko praga gde su Siona i Ajdaho sedeli sa Garunom. Dve Ribogovornice tumarale su u blizini i prisluškivale. Naila je trebalo da stigne svakog časa.
     Garun pokaza na visok Zid iza sela, čija je udaljena ivica blistala u zlatastoj svetlosti sunčevih zraka. "Tamo prolazi Kraljevski drum, a Bogocar poseduje napravu pomoću koje se blago spušta sa te visine."
     "Ona je ugrađena u njegova kola", reče Ajdaho.
     "Suspenzori", složi se Siona. "Videla sam ih."
     "Moj pradeda mi je pričao da se, kada je sa velikom skupinom svojih drugova jednom došao Kraljevskim drumom, Bogocar spustio pravo u Tuono na svojoj napravi. Ostali su sišli niz konopce."
     Ajdaho reče zamišljeno: "Konopci."
     "Zbog čega su došli?" upita Siona.
     "Da potvrde da Bogocar nije zaboravio svoje Slobodnjake - tako je moj pradeda rekao. Bila je to velika počast, ali ne toliko velika kao ovo venčanje."
     Ajdaho je ustao još dok je Garun izgovarao ove poslednje reči. Nedaleko odavde pružao se jasan pogled na visok Zid; sa mesta pri dnu središnje ulice sela čovek je mogao pogledom da obuhvati ovaj Zid od njegovog podnožja u pesku do vrha okupanog u sunčevoj svetlosti. Ajdaho je otišao do ugla gostinjske kuće a potom zašao u središnju ulicu. Tamo se zaustavio, okrenuo i osmotrio Zid. Već na prvi pogled mu je bilo jasno zbog čega su svi govorili da je nemoguće uspeti se uz to pročelje. Tom prilikom nije ni pomislio na premeravanje visine. Mogla je da iznosi pet stotina ili pet hiljada metara. Najvažnije je bilo ono što je pomno promatranje otkrivalo - sićušne poprečne napukline, neravna mesta, pa čak i jedno uzano ispupčenje na oko dvadeset metara iznad nanosa peska na dnu. ... kao i još jedno na otprilike dve trećine visine pročelja.
     Znao je da jedan nesvestan deo njegovog bića, drevan i pouzdan deo, vrši neophodna premeravanja, urazmeravajući svaku veličinu prema njegovom vlastitom telu - toliko mnogo Dankanovih dužina u odnosu na to mesto, jedno uporište ovde, drugo tamo. I to za njegove ruke. Već je mogao da oseti kako se penje.
     Začuo je Sionin glas izbliza, sa desne strane, dok je tu stajao odmeravajući. "Šta radiš?" Prišla je nečujno, gledajući u pravcu u kome je on gledao.
     "Mogu da se uspnem uz taj Zid", reče Ajdaho. "Ako bih poneo lagano uže, mogao bih da izvučem teže uže. Tada biste vi ostali lako mogli da se popnete."
     Gorun im se pridružio na vreme da ovo čuje. "Zbog čega bi se peo na Zid, Dankane Ajdaho?"
     Siona je odgovorila Garunu umesto njega, smešeći se: "Da pružimo odgovarajuću dobrodošlicu Bogocaru."
     Ovo se dogodilo pre no što su njene sumnje, njene oči i odsustvo svake predstave o takvom uspinjanju počele da nagrizaju to prvo samopouzdanje.
     U naletu prvog ushićenja, Ajdaho je upitao: "Koliko je širok kraljevski drum tamo gore?"
     "Nikada ga nisam video", reče Garun. "Rekli su mi da je veoma širok. Kažu da jedna velika četa može naporedo da maršira duž njega. Pored toga postoje i mostovi, vidikovci sa kojih se nadzire reka i... i... oh, to je pravo čudo."
     "Zbog čega nisi nikad otišao gore i video sve to svojim očima?" upita Ajdaho.
     Garun samo slegnu ramenima i nemo pokaza prstima prema Zidu.
     U tom trenutku došla je Naila i otpočela je rasprava o uspinjanju. Dok se penjao Ajdaho je razmišljao o tom razgovoru. Kako je čudan odnos između Naile i Sione! Bile su kao dve zaverenice... pa ipak, ne zaverenice. Siona je zapovedala, a Naila se pokoravala. Ali Naila je bila Ribogovornica, Prijateljica kojoj je Leto bio poverio prva ispitivanja novog gole. Priznala je da je od detinjstva bila u carskom redarstvu. Takva snaga u njoj! Imajući u vidu tu snagu postojalo je nešto strahotno u načinu na koji se pokoravala Sioninoj volji. Bilo je to kao da je Naila osluškivala nekakve tajne glasove koji su joj poručivali šta da radi i tek tada se pokoravala.
     Ajdaho stade da napipava naredni oslonac. Prsti su mu pipali duž stene, naviše pa onda u desnu stranu, da bi konačno pronašli jednu nevidljivu pukotinu u koju su mogli da uđu. Sećanje mu je pribavljalo sliku prirodne putanje uspona, ali je samo njegovo telo moglo da otkrije pravi put sledeći tu putanju. Njegovo desno stopalo pronašlo je oslonac za prste... gore... gore... polako, proveravajući, a sada leva ruka gore... nije pukotina već jedno ispupčenje ivice koju je zapazio iz podnožja. Poduprevši se laktom prevalio se na nju i počinuo, gledajući samo u prostor od Zida, nikako gore ili dole. Sve do obzorja širio se samo pesak, s tim što je povetarac koji je nosio prašinu smanjivao vidljivost. U vreme Dine video je mnogo takvih obzorja.
     Onda se okrenu prema Zidu, pridigavši se na kolena, pruži ruke naviše i nastavi s uspinjanjem. Ona slika Zida koju je video odozdo opstajala je u njegovoj svesti. Bilo je dovoljno da samo zaklopi oči i obrazac je ležao tamo, urezan u nju na način koji je naučio još kao dete bežeći od Harkonenovih lovaca na robove. Prsti ruke napipaše pukotinu u koju su mogli da se uklinče. Grčevito se držeći prstima načinio je još jedan korak naviše.
     Posmatrajući ga odozdo, Naila je osećala kako u njoj raste naklonost prema penjaču. S ove razdaljine Ajdaho je bio sveden na sasvim mali i usamljen oblik spram Zida.
     On je morao da zna kako to izgleda biti sam, i biti prinuđen da donosiš trenutne odluke.
     Volela bih da imam njegovo dete, pomisli ona. Naše dete bi bilo snažno i snalažljivo. Šta Bog želi od deteta koje bi rodila Siona sa ovim čovekom?
     Naila se tog dana probudila pre zore i otišla do vrha jedne niske dine na rubu sela da parazmisli o Ajdahovom predlogu. Zora se zažutela sa poznatom vijugavom koprenom prašine u daljini, a onda je prerasla u čelično jasan dan sa zlokobnom neizmernošću Sarera. Znala je da je Bog sve ovo što se događalo, zasigurno, predvideo. Šta bi moglo da bude skriveno od Boga? Ništa nije moglo da bude skriveno od Boga? Ništa nije moglo da bude skriveno, pa čak ni udaljena prilika Dankana Ajdaha koja je pipajući tragala za stazom do ivice nebesa.
     Dok je Naila posmatrala Ajdahovo uspinjanje njen um je izveo varku s njom, postavljajući Zid u vodoravan položaj. Ajdaho je postao dete koje je puzilo preko neravne površine. Kako je izgledao mali...
     Jedna Ribogovornica joj dodade vodu koju ona ispi. Voda vrati Zid u njegov stvarni položaj.
     Siona je čučala na prvoj ispupčenoj ivici, nagnuvši se od stene da bi mogla da vidi šta se gore događa. "Ako padneš, ja ću pokušati", obećala je tog jutra Ajdahu. Naili je to obećanje bilo čudno. Zbog čega bi njih dvoje želeli da pokušaju nemoguće?
     Ajdaho nije uspeo da je odvrati od ovog pogubnog obećanja.
     To je sudbina, pomisli Naila. To je volja Boga.
     To su bile iste stvari.
     Jedan komad stene pao je kada se Ajdaho uhvatio za nju. To se desilo već nekoliko puta. Naila je posmatrala padanje ovog kamena. Bilo je potrebno puno vremena da stigne do podnožja odbijajući se u više mahova od pročelja Zida i dokazujući time da oko nije verno izveštavalo kada je govorilo da je Zid potpuno okomit i ravan.
     Ili će uspeti ili neće, pomisli Naila. Šta god da se dogodi, to je volja Boga.
     Mogla je, ipak, da oseti kako joj srce udara kao ludo. Ajdahov smeo poduhvat bio je sličan seksu, pomisli ona. On nije bio pasivno erotičan, već sličan retkoj čaroliji koja i nju beše obuzela. Morala je stalno da se podseća da Ajdaho nije za nju.
     On je za Sionu. Ako preživi.
     A ako strada, onda će Siona pokušati. Siona će ili uspeti ili neće. Naila se, međutim, pitala da li bi mogla da doživi orgazam ukoliko bi Ajdaho dosegao vrh. U ovom poslu bila je tako blizu toga.
     Ajdaho je nekoliko puta duboko udahnuo pošto se uhvatio za trošno mesto u steni. Bio je to težak trenutak i zahtevao je nekoliko časaka za oporavak, dok je oslonjen na tri tačke prijanjao uza Zid. Gotovo sama od sebe, njegova slobodna ruka je još jednom pipajući krenula naviše, krivudajući mimo onog trošnog mesta do jedne druge uzane pukotine. Prebacio je polagano težinu na tu ruku. Polagano... polagano. Njegovo levo koleno dotaklo je mesto na koje bi mogao da dođe prst noge. Podigao je stopalo do tog mesta, proveravajući ga. Sećanje mu je kazivalo da je vrh blizu, ali on odagna tu pomisao. Postojao je samo ovaj uspon i saznanje da će Leto sutra doći.
     Leto i Hvi.
     Ni o tome nije mogao da razmišlja. Ali ta pomisao nije htela da iščezne. Vrh... Hvi... Leto... Sutra...
     Svaka misao pothranjivala je njegovo očajanje, primoravajući ga da odmah potraži utočište u sećanjima na uspinjanja iz vlastitog detinjstva. Što ih se više svesno prisećao to su njegove sposobnosti postajale sputanije. Bio je prinuđen da zastane, duboko dišući u pokušaju da se sabere, da se vrati prirodnim načinima svoje prošlosti.
     Da li su ti načini bili pirodni?
     U njegovom umu postojala je jedna prepreka. Mogao je da oseti naturanja, konačnost... neumitnost onog što je moglo da bude a sada nikada neće biti.
     Leto će sutra doći tamo gore.
     Ajdaho oseti kako mu znoj curi niz lice, oko mesta na kome je pritisnuo obraz uz stenu.
     Leto.
     Poraziću te, Leto. Poraziću te sebe radi, ne zbog Hvi, već samo sebe radi.
     Osećanje očišćenja počelo je da se širi njegovim telom. Slična stvar se dogodila one noći kada se mentalno pripremao za ovaj uspon. Siona je osetila njegovu nesanicu. Počela je da razgovara sa njim, pričajući mu do tančina o svom očajničkom bekstvu kroz Zabranjenu šumu, i o zakletvi koju je dala na obali reke.
     "Sada sam se zaklela da ću zapovedati njegovim Ribogovornicama",
     reče ona. "Poštovaću tu zakletvu ali se nadam da to neće ispasti onako kako on želi."
     "Šta on želi?" upita Ajdaho.
     "Njegove pobude su brojne i ne mogu sve da ih shvatim. Ko bi njega mogao da razume? Jedino što znam to je da mu nikad neću oprostiti."
     Ovo sećanje vrati Ajdaha u stvarnost. Osetio je kamen zida uz koji je priljubio obraz. Lak povetarac osušio je njegov znoj i rashladio ga. Ali on je ponovo pronašao središte u sebi.
     Nikad ne oprostiti.
     Ajdaho je osećao duhove svih svojih ostalih bića, svih gola koji su izgubili život služeći Leta. Da li se moglo poverovati u Sionine sumnje? Da. Leto je bio sposoban da ubija vlastitim telom, vlastitim rukama. Govorkanja koja mu je Siona prenela imala su prizvuk istine u sebi. A Siona je, takođe, bila Atreid. Leto je postao nešto drugo... ne više Atreid, čak ne ni ljudsko biće. Postao je nešto što više nije bilo toliko živi stvor koliko svirepa činjenica prirode, mračna i neprobojna, sa svim svojim iskustvima zaptivenim u sebi. A Siona mu se suprotstavljala. Pravi Atreidi su mu okrenuli leđa.
     Kao i ja.
     Svirepa činjenica prirode, ništa više nd toga. Baš kao i ovaj Zid.
     Ajdahova desna ruka posegnu naviše i nabasa na oštru ivicu. Iznad te ivice nije mogao ništa da napipa, i on pokuša da u zapamćenoj slici Zida pronađe jednu široku napuklinu na ovom mestu. Nije smeo sebi da dopusti da je stigao do vrha... ne još. Oštra ivica zaseče mu se u prste u trenutku kada je preneo težinu na njih. On prebaci levu ruku na tu ravan, pronađe oslonac i polako povuče telo naviše. A onda, oči dođoše do visine šaka. Pred oči mu stade ravan prostor koji se pružao u dubinu... u dubinu, sve do plavog neba. Površina koju je ščepao rukama bila je izbrazdana pukotinama, stvorenim dugotrajnim dejstvom vremena. Stao je da prevlači prstima preko te površine, najpre jednom pa drugom šakom, tragajući za pukotinama, izvlačeći gore svoje grudi... stomak... Potom se prevali preko ivice, obrnu se nekoliko puta i otpuza sve dok ivica Zida nije ostala daleko iza njega. Tek tada ustade i reče sebi ono što su mu čula saopštavala.
     Vrh. A nisu mu bili potrebni ni klinci ni čekić!
     Do njega je dopro jedan slabašan zvuk. Radovanje?
     Prišao je ivici i pogledao nadole, mahnuvši im. Da, veselili su se. Vrativši se natrag otišao je do sredine puta, puštajući ushićenju da mu smiri drhtanje mišića i ublaži bolove u ramenima. Polagano se okrenuo oko sebe za čitav krug, osmatrajući vrh, dok je u isti mah njegovo sećanje konačno pristupilo izračunavanju visine ovog uspona.
     Devet stotina metara... najmanje toliko.
     Kraljevski drum mu privuče pažnju. Nije nalikovao onome koji je video kada je putovao za On. Bio je širok, širok... najmanje pet stotina metara. Kolovoz je bio gladak i potpuno sive boje, sa obodima postavljenim na nekih sto metara od obe ivice zida. Kameni stubovi čovekove visine koji su označavali obode druma stajali su u nedogled, kao kakva straža, duž puta kojim je Leto trebalo da dođe.
     Ajdaho ode do druge strane Zida, nasuprot Sareru i pogleda preko ivice. Tamo, daleko u dubini, penušao se leni tok reke, razbijajući se o potporno stenje. Pogledao je nadesno. Leto će doći iz tog pravca. Put i Zid su savijali udesno, s tim što je krivina započinjala na nekih tri stotine metara od mesta na kome je Ajdaho stajao. Ajdaho se vrati na put i stade da korača duž njegovog oboda sledeći krivinu sve dok ona nije napravila povratno 'S'. Od te tačke put se sužavao i u blagom nagibu spuštao. Zaustavio se i pažljivo osmotrio prizor koji mu se ukazao. Video je da se uobličila jedna nova patvorina.
     Na oko tri kilometra niz blagu strminu put se sužavao prelazio klisuru reke mostom čiji su čipkasti nosači sa ove razdaljine izgledali nestvarni i poput igračaka. Ajdaho se seti sličnog mosta na putu za On i njegove veoma stvarne čvrstine pod svojim nogama. Pouzdao se u svoje sećanje, razmišljajući o mostovima na način na koji su vojskovođe bile primorane da razmišljaju - kao o prolazima ili zasedama.
     Krenuvši nalevo, pogledao je nadole i spazio još jedan visok zid koji je počinjao na suprotnom kraju mosta. Put se tamo produžavao blago zaokrećući sve dok nije ostao ravna crta koja se pružala u pravcu severa. Tamo su stajala dva zida, sa rekom između njih. Reka je klizila na dnu te provalije, koju ljudska ruka beše napravila. Vetar koji je duvao na sever zarobljavao je i usmeravao njenu vlagu, dok je sama voda tekla prema jugu.
     Ajdaho odvrati pogled od reke. Ona je bila tamo i biće sutra tamo. Prikovao je pažnju za most, ispitujući ga svojim vičnim vojničkim očima. Klimnuo je sam sebi pre nego što se okrenuo i pošao putem kojim je došao. U hodu smače lako uže sa ramena.
     Tek kada je videla kako se uže zmijasto spušta niz liticu Naila dožive orgazam.