1.

     Muad'Dibova učenja postala su igrališta sholastika, sujevernih i pokvarenjaka. On je učio o uravnoteženom načinu života, o filozofiji kojom ljudsko biće može da predupredi probleme koji niču iz vaseljene što se stalno menja. On je rekao da se ljudska vrsta još razvija, u procesu koji se nikada neće okončati. On je rekao da se ova evolucija odvija po načelima menjanja koji su znani jedino večnosti. Kako pokvareno rasuđivanje može da se igra sa jednom ovakvom suštastvenošću?

     Reči Mentata Dankana Ajdaha

     Tačka svetlosti pojavila se na debeloj crvenoj zastirci koja je prekrivala goletnu stenu pećinskog poda. Svetlost je sijala bez vidljivog izvora, postojeći jedino na crvenoj površini tkanine istkane od finih vlakana. Radoznali krug od oko dva centimetra u prečniku kretao se tamo-amo - čas izdužen, čas ovalan. Naišavši na debelu, zelenu stranu kreveta, odskoči nagore i pređe preko površine postelje.
     Ispod zelenog pokrivača ležalo je dete riđe kose, lica još uvek zaobljenog bucmastošću bebe i punih usana - lik kome je nedostajala ispošćenost slobodnjačke tradicije, ali koji nije posedovao vodenu dežmekastost nekog došljaka sa drugih svetova. Kada joj je svetlost prešla preko zatvorenih očnih kapaka, mala prilika se pomače. Svetlost utrnu.
     Sada se razabirao jedino zvuk ravnomernog disanja i u pozadini jedva čujno, umirujuće kap-kap-kap vode koja se iz sabirnice za vetar, što se nalazila iznad pećine, sakupljala u jedan sud.
     Svetlost se ponovo pojavi u odaji - nešto prostranija, za nekoliko lumena sjajnija. Ovog puta postojao je nagoveštaj izvora i pravca kretanja: jedna silueta sa kapuljačom na glavi ispunjavala je zasvođen ulaz na rubu odaje i svetlost je poticala odatle. Svetlost se još jednom razli prostorijom ispitujući, tragajući. Postojao je u njoj izvestan prisenak pretnje nemirnog nezadovoljstva. Izbegla je usnulo dete, za trenutak zastala na mrežastom otvoru za provetravanje u gornjem uglu i istražila ispupčenje na zelenim i crvenim zidnim zastorima koji su ublažavali utisak hladnoće i tvrdoće stene.
     Onda svetlost ponovo utrnu. Silueta sa kapuljačom se pomerila uz izdajnički šušanj tkanine i zauzela mesto s jedne strane zasvođenog ulaza. Svako ko je poznavao prilike ovde u Sieč Tabru smesta bi pomislio da je to Stilgar, Naib Sieča, staratelj blizanaca-siročića koji jednog dana treba da preuzmu plašt svoga oca, Pola Muad'Diba. Stilgar je često vršio noćne obilaske prebivališta blizanaca, odlazeći uvek prvo u odaju u kojoj je spavala Ganima, a završavajući ovde u susednoj, gde je mogao da se uveri da Letu ne preti nikakva opasnost.
     Ja sam jedna stara budala, pomisli Stilgar.
     Prešao je nervozno prstima po hladnoj površini svetlosnog projektora pre nego što ga je vratio na omču svog vojničkog opasača. Projektor ga je razdraživao i pored toga što je zavisio od njega. Ova stvar bila je tanani instrument Carstva, sredstvo za otkrivanje prisustva velikih živih tela. Pokazao je jedino usnulu decu u spavaćim kraljevskim odajama.
     Stilgar je znao da su mu misli i osećanja kao svetlost. Nije mogao da smiri nemirnu unutrašnju projekciju. Neka veća sila upravljala je tim pokretom. Ona ga je bacila u ovaj trenutak u kome je osećao nagomilanu opasnost. Ovde je ležao magnet snova o veličini širom poznate vaseljene. Ovde je ležalo svetovno bogatstvo, vekovni autoritet i najmoćniji od svih mističkih talismana: božanska potvrđenost Muad'Dibovog religijskog zaveštanja. U ovim blizancima - Letu i njegovoj sestri Ganimi - sabirala se strahovita moć. Dok oni žive, Muad'Dib, iako mrtav, živi u njima.
     Ovo nije bilo samo dvoje devetogodišnjaka, već prirodna sila, predmet obožavanja i straha. Bili su to potomci Pola Atreida, koji je postao Muad'Dib, Mahdi svih Slobodnjaka. Muad'Dib je upalio fitilj za eksploziju ljudskog roda; Slobodnjaci su se raširili sa ove planete u Džihadu, prenoseći svoju strast širom vaseljene naseljene ljudima u talasu religijske vladavine čiji su moć i sveprisutni autoritet ostavili traga na svakoj planeti.
     Pa ipak, Muad'Dibova deca sazdana su od krvi i mesa, pomisli Stilgar. Dva prosta uboda mog noža upokojila bi njihova srca. Njihova voda bi se vratila plemenu.
     Njegov neposlušni um zapade u metež pri ovakvoj pomisli.
     Ubiti Muad'Dibovu decu!
     Ali godine su ga učinile mudrim u samoposmatranju. Stilgar je znao poreklo ovako čudovišne pomisli. Ona je došla iz leve ruke prokletog, ne iz desne ruke blagoslovenog. Ajat i burhan života gotovo da više nisu imali tajni za njega. Nekada je sa ponosom mislio o sebi kao Slobodnjaku, o pustinji kao prijatelju. Nazivao je u mislima svoju planetu Dinom, a ne Arakisom, kako je bilo zabeleženo na svim zvezdanim kartama carstva.
     Kako je sve bilo jednostavno dok nam je Mesija bio samo san, pomisli on. Pronašavši našeg Mahdija, obasjali smo vaseljenu sa bezbroj mesijanskih snova. Svi ljudi koje je Džihad podjarmio sada sanjaju o vođi koji će da dođe.
     Stilgar baci pogled na zamračenu spavaću odaju.
     Ako bi moj nož oslobodio sve te ljude, da li bi me oni načinili Mesijom?
     Moglo se čuti kako se Leto prevrće u postelji.
     Stilgar uzdahnu. Nije imao priliku da upozna dedu Atreida čije je ime ovaj dečak nasledio. Ali mnogi su rekli da je Muad'Dibova moralna snaga poticala iz tog izvora. Da li bi taj zastrašujući kvalitet ispravnosti mogao da preskoči jedno pokoljenje? Stilgar nije bio u stanju da odgovori na ovo pitanje.
     On je razmišljao: Sieč Tabr je moj. Ja vladam ovde. Ja sam Naib Slobodnjaka. Bez mene ne bi bilo ni Muad'Diba. Ovi blizanci sada... preko Čani, njihove majke i moje rođake, i moja krv teče njihovim venama. Ja sam tamo zajedno sa Muad'Dibom, Čani i svima ostalima. Šta smo to uradili našem svetu?
     Stilgar nije mogao da objasni zašto mu ovakve misli noću dolaze i zašto ga primoravaju da se oseća krivim. On se zguri ispod svog plašta sa kapuljačom. Stvarnost uopšte nije bila nalik na san. Prijateljska Pustinja, koja se nekada prostirala od pola do pola, sada se smanjima na polovinu svoje prvobitne veličine. Mitski raj zelenila koje se širi ispunjavao ga je stravom. To nije bilo nalik na san. I kada se njegova planeta promenila, opazio je da se i on promenio. Postao je daleko tananija ličnost u odnosu na nekadašnjeg siečkog poglavicu. Sada je bio svestan mnogih stvari - državništva i dubokih posledica koje su prositicale iz najsitnijih odluka. Pa ipak, svoje znanje i suptilnost osećao je kao tanku skramu koja prekriva gvozdeno jezgro jednostavnije, odlučnije svesnosti. I to starije jezgro ga je pozivalo, navodilo da se vrati čistijim vrednostima.
     Jutarnji zvuci Sieča počeli su da mu remete misli. Čulo se kako ljudi tumaraju po pećini. Osetio je dah povetarca na obrazima: ljudi su izlazili kroz otvor u tamu praskozorja. Kao što je govorio o dobu dana, obaj povetarac je govorio i o nemaru. Stanovnici Vorina nisu više održavali čvrstu disciplinu u pogledu vode kao u stara vremena. A i zašto bi, kada je kiša zapamćena na ovoj planeti, kada je bilo moguće videti oblake, kada se osmoro Slobodnjaka utopilo u jednoj bujici u Vadiju? Do tog događaja reč utopljen nije postojala na jeziku Dine. Ali ovo više nije bila Dina; ovo je bio Arakis... i ovo jutro bilo je početak jednog značajnog dana.
     Razmišljao je: Džesika, Muad'Dibova majka, baba ovih kraljevskih blizanaca, vraća se na našu planetu danas. Zašto je baš sada rešila da okonča svoje dobrovoljno izgnanstvo? Zašto je napustila blagost i sigurnost Kaladana zbog opasnosti Arakisa?
     Mučile su ga i druge brige: da li će ona osetiti njegove sumnje? Bila je čarobnica reda Bene Geserita, nosilac svedočanstva najsavršenije obuke Sestrinstva i Časna Majka na osnovu svog prava. Ovakve žene bile su veoma oštroumne i opasne. Da li će mu narediti da se probode sopstvenim nožem kao što je bilo naređeno Umi, namesniku Liet-Kinesa?
     Da li bih je poslušao? zapitao se.
     Nije mogao da odgovori na ovo pitanje. Pomislio je na Liet-Kinesa, planetologa koji je prvi počeo da sanjari o preobražaju svekolike pustinje Dine u čoveku naklonjenu zelenu planetu, što je sada postala. Liet-Kines je bio Čanin otac. Bez njega ne bi bilo ni sna, ni Čani, ni kraljevskih blizanaca. Izračunavanje ovog lomnog lanca onespokojilo je Stilgara.
     Kako smo se sreli na ovom mestu? zapitao se. Kako smo se spojili? U koju svrhu? Jesam li ja dužan da okončam sve ovo, da skršim ovo veliko spajanje?
     Stilgar je sada pustio na volju užasnom pritisku koji je u njemu postojao. Bio je u stanju da napravi takav izbor. Da, odričući se ljubavi i porodice, uradi ono što Naib mora da uradi u određenoj prilici: da donese smrtnu presudu za dobro plemena. S jedne tačke gledanja, ovakvo ubistvo predstavljalo je najteže izdajstvo i grozotu. Ubiti nevinu decu! Pa ipak, ovo nisu bila nevina deca. Ona su jela melanž, učestvovala u siečkim orgijama, rila po pesku u potrazi za pustinjskom pastrmkom, uživala u ostalim igrama dece Slobodnjaka... i sedela u Kraljevskom Savetu. Deca u tako nežnom dobu, pa ipak, dovoljno mudra da sede u Savetu. Možda su telom bila deca, ali su zato posedovali iskustvo prastarih, pošto su rođena sa celokupnošću genetskog pamćenja, zastrašujućom svešću koja je njih i njihovu tetku Aliju odvajala od ostalih živih ljudi.
     Bezbroj puta, u mnogim noćima, Stilgarov um zaokupljala je ova razlika koju su delili blizanci i njihova tetka; veoma je često, probuđen iz ovih košmara, dolazio ovde u spavaće odaje blizanaca sa nedovršenim snovima. Sada su se njegove sumnje stekle u žižu. Pomanjkanje odluke bilo je samo po sebi jedna odluka - znao je to. Ovi blizanci i njihova tetka probudili su se u materici sa znanjem celokupnog sećanja svih svojih predaka. To je bila posledica odavanja začinu njihovih majki - gospe Džesike i Čani. Gospa Džesika donela je na svet jednog sina, Muad'Diba, pre nego što se odala začinu. Alija je rođena docnije. To je bila nesumnjiva činjenica. Bezbrojna pokoljenja odabiranog oplođavanja, kojim je rukovodio red Bene Geserita, imala su kao krajnji cilj rođenje Muad'Diba; međutim upotreba melanža nikada nije ulazila u planove Sestrinstva. Oh, oni su znali za tu mogućnost, ali su zazirali od nje i zvali je Izrođenost. To je bilo najstravičnije zlo: biti Izrod. Mora da su imali razloga za takav stav. A ako su kazali da je Alija Izrod, onda se to podjednako moglo primeniti i na blizance, jer se Čani, takođe, odavala začinu. Telo joj je bilo natopljeno njime, a geni su joj na neki način dopunili Muad'Dibove.
     Stilgarove misli su se komešale. Nije moglo biti sumnje da su ovi blizanci otišli dalje od svog oca. Ali u kom pravcu? Dečak je govorio o sposobnosti da bude vlastiti otac - i to je dokazao. Već kao sasvim mali. Leto je otkrivao sećanja koja je jedino Muad'Dib mogao da zna. Da li su u tom bezmernom spektru pamćenja čekali i drugi preci - preci čija su ubeđenja i navike prouzrokovali neizrecive opasnosti za ljudski rod?
     Svete čarobnice Bene Geserita izrekle su tu reč - Izrodi. Pa ipak, Sestrinstvo je žudelo za genofazom ove dece. Čarobnice su želele spermu i jajnu ćeliju bez tela koja su ih nosila. Da li se zbog toga gospa Džesika sada vratila? Ona je bila raskinula sa Sestrinstvom da bi stala na stranu svog Vojvode, ali su glasine govorile da je ponovo prišla redu Bene Geserita.
     Mogao bih da okončam ove snove, razmišljao je Stilgar. Kako bi to bilo jednostavno?
     I još jednom je počeo da preispituje mogućnost pristupanja ovakvom izboru. Jesu li blizanci Muad'Diba bili odgovorni za ovu stvarnost koja je uništila snove drugih ljudi? Ne. Oni su bili samo sočiva kroz koja se svetlost rasipala, otkrivajući nove oblike u vaseljeni.
     U vrtlogu, njegova misao se okrenula prvobitnim verovanjima Slobodnjaka i on reče u sebi: božja naredba stiže; ne smeš je požurivati. Bog je onaj koji pokazuje put; a neki ipak skreću sa njega.
     Muad'Dibova religija bila je ono što je u najvećoj meri poražavalo Stilgara. Zašto su Muad'Diba učinili bogom? Zašto obogotvoriti jednog čoveka za koga se zna da je od krvi i mesa? Muad'Dibov Zlatni eliksir života stvorio je birokratsko čudovište koje je zajahalo celokupno ljudsko delovanje. Država i religija su se ujedinile i kršenje zakona je postalo greh. Miris bogohuljenja obavijao se poput dima oko svakog dovođenja u sumnju vladinih ukaza. Greh pobune prizivao je oganj pakla i po sebi ispravnu presudu.
     Pa ipak, te vladine ukaze sačinio je samo čovek.
     Stilgar je tužno vrteo glavom, ne primećujući služitelje koji su ulazili u kraljevsko predvorje, idući za svojim jutarnjim dužnostima.
     Dotakao je kris-nož za pojasom, misleći o prošlosti koju je ovaj simbolizovao, misleći kako je više no jednom saosećao sa pobunjenicima čije je preuranjene ustanke on, svojim naredbama, slamao. Osećanje stida zapljusnulo mu je svest i on je poželeo da ga izbriše i da se vrati jednostavnosti koju je nož predstavljao. Ali vaseljena se ne vraća nazad. Bio je to ogroman stroj odražen na sivoj praznini nepostojanja. Ako bi njegov nož doneo smrt blizancima, to bi se samo odbilo od praznine, tkajući nove zamršenosti da odjekuju kroz ljudsku istoriju, stvarajući nove talase haosa, pozivajući ljudski rod da se lati novih oblika reda i nereda.
     Stilgar je uzdahnuo, postajući svestan kretanja oko sebe. Da, ove sluge su predstavljale jednu vrstu reda koji je okružavao Muad'Dibove blizance. Oni su se pomerali iz trenutka u trenutak, suočavajući se sa raznolikim nužnostima koje su se tamo pojavljivale. Najbolje je ne nadmetati se sa njima, reče on u sebi. Najbolje je sukobiti se sa onim što dolazi tek kada dođe.
     A ipak i ja sam sluga, reče sebi. A moj gospodar je Bog, Milostivi, Blaženi. I on poče da navodi u sebi: 'Odista, stavili smo na njihove vratove okove sve do brade, tako da su im glave uzdignute; postavili smo jednu prepreku ispred i jednu prepreku iza njih; i pokrili smo ih, tako da ne vide...'
     Tako je stajalo u staroj religiji Slobodnjaka.
     Stilgar klimnu glavom.
     Videti, predvideti sledeći trenutak kao što je Muad'Dib činio svojim strahotnim vizijama budućnosti, značilo je suprotstavljati protivsilu ljudskom delovanju. To je stvorilo nove prostore za odluke. Biti lišen okova, da, to je sasvim moglo da nagovesti božansku ćud. Još jedna složenost izvan domašaja običnog ljudskog stvora.
     Stilgar je sklonio ruku s noža. Prsti su mu brideli od sećanja na njega, ali sečivo koje je nekad zablistalo u razjapljenim ustima peščanog crva ostalo je u koricama. Sada je znao da ga neće isukati da bi ubio blizance. Doneo je odluku. Bolje je sačuvati onu jednu staru vrlinu koju je još negovao: odanost. Bolje je bilo odlučiti se za složenost jedne misli koju je znao, nego za složenosti koje su prkosile razumevanju. Bolja je sadašnjost nego budućnost jednog sna. Gorak ukus koji je osećao u ustima govorio je Stilgaru kako prazni i odvratni mogu da budu neki snovi.
     Ne! Nema više snova!