29.

     U ovo doba kada sredstva čovekovog prevoza uključuju naprave koje mogu da premoste dubine kosmičkog prostora u transvremenu kao i druge koje mogu brzo da prenose ljude preko gotovo neprohodnih površina planeta, čini se čudnim pomišljati na preduzimanje dugačkih putovanja pešice. Pa ipak, ovo ostaje osnovno sredstvo putovanja na Arakisu, činjenica koja se delimično pripisuje davanju prvenstva, a delimično grubom postupanju koje je ova planeta zadržala prema bilo čemu mehaničkom. U ustrojstvima Arakisa, ljudsko telo ostaje najpostojanije i najpouzdanije sredstvo za hodočašće. Možda je podrazumevajuća svest o ovoj činjenici ono što Arakis čini poslednjim ogledalom duše.

     Priručnik hodočasnika

     Polako i oprezno Ganima se vraćala Tabru, držeći se najdubljih senki dina, nepomično čučeći dok je tragačka grupa prolazila južno od nje. Bila je obuzeta užasnom svesnošću: crv koji je odvukao tigrove i Letovo telo, opasnosti koje su je čekale. On je iščezao; njen brat blizanac je iščezao. Uklonila je na stranu svaku žalost i pothranila bes. Po ovome, bila je čisti Slobodnjak. I znala je to, uživala je u tome.
     Razumela je ono što se govorilo o Slobodnjacima. Smatralo se da nemaju savesti, pošto su je izgubili u gorenju za osvetom prema onima koji su ih gonili od planete do planete u dugo lutanje. Bila je to, naravno, besmislica. Samo najsiroviji praljudi nemaju nikakve savesti. Slobodnjaci su posedovali visoku razvijenu savest koja je bila usredsređena na njihovu vlastitu dobrobit kao naroda. Doimali su se zverskim jedino ljudima iz spoljneg sveta - baš kao što su se ljudi iz spoljneg sveta njima činili zverskim. Svaki Slobodnjak je vrlo dobro znao da je mogao da učini surovu stvar, a da ne oseti krivicu. Slobodnjaci nisu osećali krivicu za iste stvari koje su kod drugih rađale takva osećanja. Njihovi obredi su im pribavili slobodu od krivica koje bi inače mogle da ih unište. U dubini svoje svesti znali su da se svaki prekršaj može, barem delom, pripisati potpuno priznatim olakšavajućim okolnostima: 'nedostatak autoriteta', ili prirodna naklonjenost rđavom, koja je bila zajednička za sva ljudska bića, ili 'loša sreća', koju je svaki osetljiv stvor mogao da raspozna kao sukob između smrtnog tela i spoljašnjeg haosa vaseljene.
     U sklopu ovoga Ganima se osetila kao čisti Slobodnjak, brižljivo pripremljen produžetak plemenske surovosti. Bila joj je potrebna samo meta - a to je, očigledno, bila Kuća Korino. Žudela je da vidi Farad'novu krv prosutu po tlu ispred njenih nogu.
     Nikakav neprijatelj je nije očekivao kod kanata. Čak su i tragačke grupe otišle na druga mesta. Prešla je vodu preko jednog zemljanog mosta, i prošunjala se kroz visoku travu do skrivenog ulaza u sieč. Odjednom svetlost zasja ispred nje i Ganima pljoštimice poleže po tlu. Provirila je između stabljika džinovske lucerke. Jedna žena je spolja ušla u skriveni prolaz, a neko se bio dosetio da taj prolaz pripremi na na način na koji bi svi ulazi u sieč trebalo da budu pripremljeni. U nemirna vremena bilo ko da je ulazio u sieč bio je dočekivan sjajnom svetlošću, koja je privremeno zaslepljivala pridošlicu i davala vremena stražarima da se odluče. Ali ovakav doček nikad nije trebalo da se širi pustinjom. Svetlost koja se odavde videla značila je da su spoljašnji zaptivači bili otvoreni i ostavljeni na stranu.
     Ganima je osetila navalu gorčine zbog ovog izdajstva siečke bezbednosti: izlevajuća svetlost. Običaji raspuštenih Slobodnjaka mogli su se naći na svakom koraku!
     Svetlost je produžila da baca svoju lepezu po zemlji u podnožju litice. Jedna mlada devojka istrčala je iz tame voćnjaka u svetlost, odajući svojim kretnjama nekakvu bojažljivost. Ganima je mogla da vidi svetao krug sjajne kugle unutar prolaza i kolo insekata oko njega. Svetlost je obasjavala dve tamne siluete u prolazu: jednog čoveka i mladu devojku.
     Držali su se za ruke, zureći jedno drugom u oči.
     Ganima je osetila da nešto u vezi sa ovim muškarcem i ovom ženom nije u redu. Oni nisu bili samo dvoje ljubavnika koji su ugrabili trenutak nasamo u opštoj potrazi. Svetiljke su bile okačene iznad i iza njih u prolazu. Razgovarali su naspram žarkog, zasvođenog ulaza, koji je bacao njihove senke napolje u noć gde je svako mogao da posmatra njihove pokrete. S vremena na vreme muškarac bi oslobađao ruku. Ruka bi zatim zaplovila kroz svetlost oštrim, lupeškim pokretom koji ju je, jednom okončan, ponovo vraćao senkama.
     Usamljeni zvuci noćnih stvorenja ispunjavali su pomrčinu oko Ganime, ali ona je odagnala takvo odvraćanje pažnje.
     Šta je bilo po sredi u vezi sa ovo dvoje.
     Muškarčeve kretnje su bile tako umerene, tako obazrive.
     Okrenuo se. Odblesak sa ženine odeće ga je osvetlio, pokazujući surovo, crveno lice sa krupnim bubuljičavim nosem. Duboko i nečujno je udahnula vazduh u iznenađenju prepoznavanja. Palimbaša! On je bio unuk jednog Naiba čiji su sinovi izginuli služeći Atreide. Lice - i još jedna stvar koja se ukazala njihanjem njegove razdrešene odeće kada se okrenuo - učinila je Ganimi sliku potpunom. Ispod odeće nosio je opasač, a za opasač je bila pričvršćena jedna kutija koja je blistala od brojčanika i dirki. To je izvesno bio neki tleilaški ili iksijanski instrument. U pitanju je, nema sumnje, bio predajnik koji je bio pustio tigrove u lov. Palimbaša. Ovo je značilo da je još jedna naibska porodica prešla na stranu Kuće Korino.
     Ko je, onda, bila ova žena? To nije imalo značaja. Bila je neko koga je Palimbaša iskoristio.
     Jedna benegeseritska misao nepozvana je prodrla u Ganiminu svest: Svaka planeta ima svoje razdoblje kao i svaki život. Lako se prisetila svega što je bilo u vezi sa Palimbašom, posmatrajući ga ovde sa tom ženom, gledajući predajnik i one potajne pokrete. Palimbaša je predavao matematiku u siečkoj školi. Matematiku. Ovaj čovek je bio matematička seljačina. Bio se poduhvatio da matematikom objasni Muad'Diba, no Sveštenstvo ga je ukorilo zbog toga. On je bio porobljivač uma i njegov postupak podjarmljivanja dao se razumeti sa krajnjom jednostavnošću: prenosio je tehničko znanje bez prenošenja odgovarajućih vrednosti.
     Trebalo je ranije da posumnjam u njega, pomislila je. Svi znaci su bili tu.
     Zatim, uz oporo stezanje u stomaku, dođe joj: On je ubio mog brata!
     Naterala je sebe da se smiri. Palimbaša bi, svakako, ubio i nju, ukoliko bi pokušala da prođe pored njega tamo u skrivenom prolazu. Sada je shvatila razlog za ovo ne-slobodnjačko izlaganje svetlosti, za ovo izdavanje skrivenog ulaza. Oni su uz pomoć te svetlosti posmatrali ne bi li videli da li je koja od njihovih žrtava umakla. Mora da su provodili užasno vreme čekajući ovako, u neznanju. I sada, pošto je Ganima videla predajnik, mogla je neposredno da objasni one pokrete ruke. Palimbaša je često pritiskivao jednu dirku predajnika, ljutitom kretnjom.
     Prisustvo ovog para mnogo je kazivalo Ganimi. Verovatno da je svaki ulaz u sieč u svojim dubinama skrivao slične posmatrače.
     Počešala se po nosu na mestu gde ju je prašina zagolicala. Damari su joj još udarali u ranjenoj nozi, a ruka koja je prethodno držala nož, bolela ju je, tamo gde je nije pekla. Prsti su ostali neosetljivi. Ako bi se pojavila potreba za korišćenje noža, morala bi da drži sečivo levom rukom.
     Ganima pomisli na upotrebu maula pištolja, ali njegov karakterističan zvuk bi, zasigurno, privukao neželjenu pažnju. Trebalo je pronaći neki drugi način.
     Palimbaša se još jednom okrenuo od ulaza. Predstavljao je taman predmet naspram svetlosti. Žena je, nešto govoreći, upravila pažnju napolje u mrak. U njoj je postojala nekakva uvežbana opreznost, odavala je osećanja da zna kako se gleda u senke, koristeći kutove očiju. Bila je, dakle, više od samo podesnog oruđa. Bila je deo dublje zavere.
     Ganima se ovog časa prisetila da je Palimbaša čeznuo da postane Kaimakam, politički upravitelj pod Namesništvom. On je, to je bilo jasno, bio deo većeg plana. Uz njega, svakako su postojali i mnogi drugi. Čak i ovde u Tabru. Ganima je istražila oštre ivice ovako ukazanog problema, a zatim se udubila u njega. Kada bi mogla da uhvati živog samo jednog od ovih stražara, mnogi drugi bili bi kažnjeni.
     Zvižduk neke male životinje koja se napajala na kanatu iza nje prodro je u njenu svest. Prirodni zvuci i prirodne stvari. Njeno pamćenje je tragajući prelazilo čudnovate neme prepreke njenog uma dok nije naišlo na jednu sveštenicu pripadnicu Jofa, zatočenu u Asiriji od strane Senaheriba. Pamćenja te sveštenice saopštila su Ganimi šta je ovde valjalo činiti. Palimbaša i ova žena bila su obična deca, jogunasta i opasna. Oni nisu ništa znali o Jofu, nisu znali čak ni ime planete gde su se Senaherib i ta sveštenica davno pretvorili u prah. Stvar koja se spremala da se dogodi ovom paru zaverenika, ako bi im se objašnjavala, mogla je da se objasni jedino u izrazima počinjanja ovde.
     I završavanja ovde.
     Obrnuvši se na bok, Ganima je otkopčala svoj femkit i izvukla pumpu za ubacivanje vazduha iz poveza. Skinula je kapicu sa pumpe i izvadila iz nje dug filter. Sada je dobila otvorenu cev. Izdvojila je jednu iglu iz zavežljaja za opravke, izvukla kris nož iz kanija i umetnula iglu u šupljinu za otrov na vrhu bodeža, na mesto koje je nakad odgovaralo debljini živca jednog crva. Ranjena ruka joj je otežavala posao. Pravila je pažljive i polagane pokrete, oprezno rukujući otrovnom iglom dok je vadila vatu od začinskih vlakana iz njenog odeljka u torbi. Vrat igle čvrsto je ulegao u vlaknastu vatu, čineći tako projektil koji je tesno ušao u cev za uvlačenje peska.
     Držeći oružje pljoštimice, Ganima se prišunjala bliže svetlosti, krećući se polagano da bi izazvala što manje talasanje lucerke. Dok se prikradala, proučavala je insekte oko svetlosti. Da, u tom lelujavom roju bilo je i piume mušica. One su bile ozloglašene po svojoj sklonosti da ujedaju ljudsko meso. Otrovna strelica mogla je da prođe neprimećena, propraćena pokretom odagnavanja mušice koja ujeda. Ostajalo je da odluči koga od ovo dvoje da izabere - muškarca ili ženu!
     Muric. Ime je samo od sebe došlo u Ganiminu svest. To je bilo ženino ime. Sa njim su prispela sećanja na sve što se o toj ženi pričalo. Bila je jedna od onih koje su se vrtele oko Palimbaše baš kao što su se oni insekti vrteli oko svetlosti. Nju kao slabu ličnost, bilo je lako pokolebati.
     Vrlo dobro. Palimbaša je ove noći odabrao pogrešnog saučesnika.
     Ganima je prislonila cev na usta i, sa jasno ocrtanim pamćenjem svštenice Jofa u svojoj svesti, duboko udahnula, a zatim ispustila vazduh u jednom silovitom trzaju.
     Palimbaša se pljesnuo po obrazu, otro ga rukom na kojoj se ukazala krvava mrljica. Od igle nije bilo ni traga, jer ju je odstranio pokretom ruke.
     Žena je rekla nešto nežno i Palimbaša se nasmejao. Dok se smejao, noge su počele da ga izdaju. Skljokao se na nju, a ona je pokušala da ga podupre. Još se povodila sa mrtvim teretom kad joj Ganima priđe s leđa i prisloni šiljak isukanog kris-noža na struk.
     Ganima prozbori običnim tonom: "Bez naglih pokreta, Muric. Moj nož je otrovan. Možeš slobodno da pustiš Palimbašu sada. Mrtav je."