39.

     Naučićete metode integrisanog mišljenja kada završite sledeći korak u vašem mentalnom vaspitanju. Reč je u gestalten funkciji koja će zastrti puteve podataka u vašoj svesti, razlučujući zamršenosti i nagomilavanja priliva podataka od mentatskih tehnika indeks-kataloga koje ste već usavršili. Vaš početni problem sastojaće se u razbijanju napetosti koje nastaju od razilaznog skupa podataka, sitnica o posebnim predmetima. Budite upozoreni. Bez mentatske sposobnosti integrisanja, mogli biste da zapadnete u Babelov Problem, koji predstavlja obeležje koje dajemo sveprisustnim opasnostima postizanja pogrešnih kombinacija od tačnih podataka.

     Mentatski priručnik

     Zvuk trljanja tkanina jedne o drugu poslao je varnice svesnosti kroz Leta. Bio je iznenađen da je njegova osetljivost došla do tačke gde je mahinalno prepoznao tkanine po njihovom zvuku: kombinacija je poticala od trljanja slobodnjačke odeće o rapavu tkaninu zavesa na vratima. Okrenuo se u pravcu zvuka. Dolazio je iz hodnika u kome se izgubio Namri pre nekoliko minuta. Tek što se okrenuo Leto je ugledao kako njegov tamničar ulazi. Bio je to isti čovek koji ga je zarobio: isti taman pojas kože iznad obrazine pustinjskog odela, iste sjaktave oči. Čovek podiže ruku prema obrazini, smače cev sabirnice sa nozdrva, spusti obrazinu i zabaci kapuljaču, sve ovo u jednom pokretu. Još pre no što se usredsredio na ožiljak preko usta od inkvajn biča, Leto ga je prepoznao. Prepoznavanje je bilo potpuno u njegovoj svesti i pratilo ga je traženje potvrđujućih pojedinosti koje su došle kasnije. Nije se moglo pogrešiti, ova kotrljajuća panjina ljudskog roda, ovaj ratnik-trubadur, bio je Gurni Halek.
     Leto je stegao šake u pesnice, trenutno savladan šokom prepoznavanja. Nikada nije postojao odaniji atreidski pratilac. Nijedan nije bio bolji u borbi pod štitnicima. On je bio Polova verna uzdanica i učitelj.
     On je bio sluga gospe Džesike.
     Ova prepoznavanja i još mnogo toga drugog navreše u Letovu svest. Gurni je bio njegov zarobljivač. Gurni i Namri bili su zajedno u ovoj zaveri. A Džesikina ruka je preko njih bila umešana u ovo.
     "Čujem da ste upoznali našeg Namrija", reče Halek. "Molim vas, verujte mu, mladi gospodine. On ima jednu dužnost i samo jednu dužnost. On je onaj koji je kadar da vas ubije ukoliko se za to ukaže potreba."
     Leto je mahinalno uzvratio tonom svog oca: "Znači pridružio si se mojim neprijateljima, Gurni! Nikada nisam mislio..."
     "Ne pokušavajte ni sa jednim od svojih đavolskih trikova, mladiću", reče Halek. "Neprobojan sam za sve njih. Ja sledim naređenja vaše babe. Vaše vaspitanje je isplanirano do poslednje sitnice. Ona je bila ta koja je odobrila moj izbor Numrija. Sve što sledi, ma koliko bolno izgledalo, jeste po njenoj zapovesti."
     "A šta ona zapoveda?"
     Halek je izvukao ruku iz prevoja svoje odeće i pokazao jedan slobodnjački špric, prost ali delatan. Njegova providna cev bila je napunjena plavom tečnošću.
     Leto se izvio natrag na krevetu, ali ga je zaustavio kameni zid. Čim se pokrenuo, Namri uđe i stade pokraj Haleka sa rukom na kris-nožu. Njih dvojica, zajedno, zaprečiše jedini izlaz.
     "Vidim da ste prepoznali začinsku esenciju", reče Halek. "Treba da krenete na kratko putovanje crva, mladiću. Morate da prođete kroz to. Inače će vam ono za šta je vaš otac imao hrabrosti, a vi ne, visiti nad glavom do kraja vašeg života."
     Leto je nemo zavrteo glavom. Ovo je bila stvar za koju su on i Ganima znali da bi ih mogla upropastiti. Gurni je bio neuka budala! Kako je Džesika mogla... Leto je osetio očevo prisustvo u svojim pamćenjima. Navrelo je u njegovu svest pokušavajući da ga liši odbrane. Leto je želeo da vrisne pogrdu, ali nije bio u stanju da pomeri usne. No ovo je bila nema stvar koje se njegova svest formirana pre rođenja najviše plašila. Ovo je bio trans predviđanja, čitanje nepromenjive budućnosti sa svim njenim utvrđenostima i užasima. Džesika, jamačno, nije mogla da naredi jedno ovako teško iskušenje za svog rođenog unuka. Pa ipak njeno prisustvo nerazgovetno se pojavljivalo u njegovoj svesti, ispunjavajući ga dokazima za prihvatanje onog što je sledilo. Čak ga je i molepstvije protiv straha pritislo svojom monotonijom ponavljanja: "Ne smem da se plašim. Strah je ubica uma. Strah je mala smrt koja donosi potpuno utamnjenje. Dopustiću mu da pređe preko mene i kroz mene. A kad mine..."
     Sa zakletvom koja je već bila stara u vreme kada je Haldeja bila mlada, Leto je pokušao da se pokrene, pokušao da skoči na ova dva čoveka što su stajali nad njim, ali njegovi mišići odbiše da ga poslušaju. Kao da se već nalazio u transu, Leto vide kako se Halekova ruka pokreće, a špric primiče. Svetlost sjajne kugle zaiskrila je u plavoj tečnosti. Špric dotače Letovu levu ruku. Bol ga skroz probode, pogađajući najviše mišiće njegove glave.
     Odjednom Leto ugleda neku mladu ženu kako sedi ispred jedne skromne kolibe u praskozorje. Sedela je baš ispred njega i pržila zrnevlje kafe dok ne bi postalo rumenosmeđe boje, dodajući zatim kardamon i melanž. Zvuk trožičnog ćemaneta odjekivao je odnekuda iza njega. Muzika je odjekivala dok se nije uvukla u njegovu glavu, i dalje odjekujući. Oblila je njegovo telo i on se oseti velikim, veoma velikim, ni nalik na neko dete. I njegova koža nije bila njegova vlastita. Poznavao je taj osećaj! Toplota se raširila njegovim telom. Iznenada, kao i prilikom prve vizije, nađe se kako stoji u pomrčini. Bila je noć. Zvezde su poput kiše žeravica padale u razbuktavanjima iz blistavog kosmosa.
     Deo njega je znao da nema bežanja, pa ipak je pokušao da se bori sve dok mu se prisustvo njegovog oca nije nametnulo. "Pružiću ti zaštitu u transu. Ostali unutar tebe neće te zauzeti."
     Vetar je tumbao Leta, kotrljao ga, šikljajući, zasipajući ga prašinom i peskom, rasecajući mu ruke, lice, derući mu odeću, šibajući otrgnutim, iscepanim krajevima u ovom času beskorisne tkanine. No on nije osećao bol i video je kako posekotine zarastaju isto onako brzo kao što su se pojavljivale. I dalje se kotrljao sa vetrom. A njegova koža nije bila njegova vlastita.
     Dogodiće se! pomislio je.
     Ali ova misao bila je udaljena i došla je kao da nije bila njegova vlastita, zaista ne kao njegova vlastita; nimalo više od njegove kože.
     Vizija ga je potpuno obuzela. Razvila se u stereologičko pamćenje koje je razdvajalo prošlost i sadašnjost, budućnost i sadašnjost, budućnost i prošlost. Svako razdvajanje skupljalo se u trovidnu žižu koju je osećao kao višedimenzionalnu reljefnu kartu sopstvenog budućeg postojanja.
     Pomislio je: Vreme je sredstvo za određivanje mere prostora, baš kao što je daljinomer sredstvo za određivanje mere prostora, ali merenje nas zatvara u mesto koje merimo.
     Osetio je kako se trans produbljuje. To je došlo kao povećanje unutrašnje svesnosti kojom se natopila njegova samoistovetnost i kroz koju je osetio kako se menja. Bilo je to tekuće vreme i on nije mogao da zadrži nijedan njegov trenutak. Preplaviše ga delići pamćenja, budućnost i prošlost. Ali oni su postojali kao montaža u pokretu. Njihovi odnosi bili su potčinjeni stalnom plesu. Njegovo pamćenje bilo je sočivo, osvetljavajući reflektor koji je odabirao deliće, izdvajao ih, ali nikad nije uspevao da zaustavi neprestano kretanje i preinačavanje koje je izbijalo na njegov vidik.
     Ono što su on i Ganima bili namislili došlo je kroz ovaj reflektor, potčinjavajući sve, ali ga je sada prestravilo. Stvarnost vizije bolela je u njemu. Nekritička neminovnost učinila je da se njegov ego grči.
     A njegova koža nije bila njegova vlastita! Prošlost i sadašnjost survavale su se kroz njega i bujajući prelivale preko brana njegovog straha. Nije bio u stanju da ih razdvoji. U jednom trenutku osetio je kako se postavlja na čelo Batlerijanskog Džihada, žudan da uništi bilo koju mašinu koja je podražavala čovekovu svest. To je morala da bude prošlost - minula, završena stvar. Pa ipak, njegova čula naprosto su praštala za vreme ovog doživljaja, upijajući najmajušnije sitnice. Čuo je sveštenika-sadruga kako govori sa predikaonice: "Moramo se odreći mašina koje misle. Ljudska bića moraju da zacrtaju sopstvene linije vodilje. To je nešto što mašine ne mogu da urade. Rasuđivanje zavisi od pravljenja programa, a ne od gvožđurije, a mi smo krajnji program!"
     Jasno je čuo glas i bio svestan svoje okoline - ogromne drvene dvorane sa tamnim prozorima. Svetlost je dolazila od pucketavih plamenova. A njegov sveštenik-sadrug reče: "Naš Džihad je 'program đubrišta'. Mi sklanjamo na đubrište stvari koje nas uništavaju kao ljudska bića!"
     U Letovoj svesti stajalo je da je govornik nekada bio poslužitelj kompjutera, onaj koji ih je poznavao i opsluživao. Ali ta scena nestala je i pred njim se ukaza Ganima u stojećem položaju, kako govori: "Gurni zna. Rekao mi je. Ono su Dankanove reči i Dankan je govorio kao mentat." 'U činjenju dobrog, izbegni opštepoznatost; u činjenju zlog, izbegni samosvesnost.'
     To bi morala da bude budućnost - daleka budućnost. Ali on je osećao stvarnost. Bila je jednako intenzivna kao bilo koja prošlost iz njegovog mnoštva života. Prošaptao je: "Zar to nije istina, oče?"
     Ali očevo prisustvo upozoravajuće je prozborilo u njemu: "Ne prizivaj propast! Upravo sada učiš stroboskopsku svesnost. Bez nje moglo bi da se desi da pregaziš sebe, izgubiš svoje mesto-znak u Vremenu."
     Bareljefne slike su i dalje trajale. Nametanja su ga obasipala udarcima. Prošlost-sadašnjost-trenutna sadašnjost. Nije bilo istinskog razdvajanja. Znao je da mora da teče zajedno sa ovom stvari, ali ga je to proticanje užasavalo. Kako je mogao da se vrati ma kom prepoznatljivom mestu? A ipak, osećao se prinuđen da obustavi svaki pokušaj otpora. Nije bio u stanju da ščepa svoju novu vaseljenu preko nepokretnih, označenih delića. Nijedan delić nije hteo da miruje. Stvari nisu mogle da budu zanavek uređene i izražene. Morao je da pronađe ritam promene i između promena sagleda menjanje po sebi. Ne znajući gde je to otpočelo, otkrio je da se kreće unutar džinovskog moment bienheureux, kadar da vidi prošlost u budućnosti, sadašnjost u prošlosti, trenutnu sadašnjost i u prošlosti i u budućnosti. Bila je to nagomilanost stoleća doživljena između dva otkucaja srca.
     Letova svest je slobodno plovila, bez stvarnog duha koji bi nadoknađivao svesnost, bez prepreka. Namrijeva 'privremena budućnost' ostala je tako zabeležena u njegovom pamćenju, ali je delila svest sa mnogim budućnostima. A u ovoj svesti koja je sve rastrojavala, cela njegova prošlost, svaki unutrašnji život postao je njegov vlastiti. Uz pomoć najvećeg među njima, on je vladao. Oni su bili njegovi.
     Pomislio je: Kada proučavaš neki objekt iz daljine, možeš da uočiš samo njegov princip. On je uspeo da ostvari razdaljinu i sada je mogao da sagleda svoj vlastiti život: mnogo-prošlost sa svojim pamćenjima bila je njegovo breme, radost i njegova nužnost. Ali putovanje crva pridodalo je još jednu dimenziju i njegov otac nije više čuvao stražu unutar njega, jer takva potreba više nije postojala. Leto je sa razdaljine jasno video - prošlost i sadašnjost. I ta prošlost prikazala mu je praizvornog pretka - onog koji se zvao Harum i bez koga ne bi bilo daleke budućnosti. Ove jasne razdaljine pribavile su nove principe, nove dimenzije sudelovanja. Koji god život on sada odabrao, iživeo bi ga u samostalnu sferu masovnog iskustva, jednu putanju života tako zavojitu i dugačku da se za čitav jedan životni vek ne bi mogla prebrojati sva pokoljenja u njoj. Probuđeno, ovo masovno iskustvo posedovalo je moć da pobedi njegovu samosvojnost. Ona je mogla da se odrazi na pojedinca, narod, društvo ili čitavu civilizaciju. To je, naravno, razlog što je Gurni bio poučen da se pribojava; što je Namrijev nož čekao. Nije im se smelo dopustiti da vide tu moć u njemu. Niko nije smeo da je vidi u njenoj potpunosti - čak ni Ganima.
     U tom trenutku Leto ustade i vide da je u prostoriji ostao samo Namri koji ga je posmatrao.
     Leto prozbori glasom starijeg čoveka: "Ne postoji jedno ustrojstvo granica za sve ljude. Apsolutno predviđanje je besmislen mit. Mogu se predskazati samo najmoćnije lokalne struje Vremena. Ali u beskonačnoj vaseljeni, lokalno može da bude do te mere ogromno da um uzdrhti od toga."
     Namri je zavrteo glavom ne shvatajući.
     "Gde je Gurni?" upita Leto.
     "Otišao je iz straha da ne bi posmatrao kako te ubijam."
     "Hoćeš li me ubiti, Namri?" Bilo je to gotovo nagovaranje ovog čoveka da izvrši svoj naum.
     Namri skide ruku sa noža. "Pošto tražiš od mene da to učinim, neću. Da si bio ravnodušan, uostalom..."
     "Bolest ravnodušnosti je ono što uništava mnoge stvari", reče Leto. Klimnuo je za sebe glavom. "Da... čak i civilizacije umiru od toga. Kao da je to bila cena koja se tražila za dostizanje novih nivoa složenosti ili svesnosti." Podigao je pogled prema Namriju. "Dakle, rekli su ti da tragaš za ravnodušnošću u meni?" I on vide da je Namri bio više od ubice - Namri je bio podmukao.
     "Kao znakom neobuzdane moći", reče Namri, no to je bila laž.
     "Ravnodušne moći, da." Leto ustade i duboko uzdahnu. "U životu mog oca nije bilo nikakve moralne uzvišenosti, Namri; samo jedna lokalna klopka koju je sam za sebe napravio."