49.

     Ono što vi iz CHOAM-ovog upravništva izgleda niste sposobni da shvatite jeste da se u trgovini retko nailazi na istinsku odanost. Kada ste poslednji put čuli da je neki činovnik dao svoj život za kompaniju? Možda vaš nedostatak počiva u pogrešnoj pretpostavci da možete da naređujete ljudima da misle i sarađuju. Ovo je bio nedostatak svih, od religija do generalštabova kroz istoriju. Generalštabovi imaju dugu istoriju uništenja vlastitih naroda. Što se religija tiče, preporučujem vam da ponovo pročitate Tomu Akvinskog. Kada je o vama iz CHOAM-a reč, u kakvu besmislicu vi verujete! Ljudi moraju da žele da čine stvari iz svojih najunutrašnjih pobuda. Ljudi, a ne trgovačke organizacije ili lanci vlasti, su ono što čini da velike civilizacije dejstvuju. Svaka civilizacija zavisi od kvaliteta jedinki koje proizvodi. Ako ljude preterano ustrojite, ako ih preopteritete zakonima, suzbijete njihovu težnju za uzvišenošću - oni nisu u stanju da delaju i njihova civilizacija propada.

     Pismo CHOAM-u pripisano Propovedniku

     Leto je izišao iz transa sa blagošću prelaza koji nije razgovetno ocrtao razliku između jednog i drugog stanja. Jedna ravan svesti jednostavno se prelila u drugu. Znao je gde se nalazi. Obnovljena energija bujala je u njemu, ali je registrovao i poruku druge vrste o smrtonosnosti ustajalog vazduha sa smanjenom količinom kiseonika unutar komore. Ako bi odbio da se pomeri, znao je da bi ostao uhvaćen u vanvremensku mrežu, večno sada, gde su svi događaji postojali zajedno u istom trenutku. Ova mogućnost ga je mamila. Video je Vreme kao sporazum stvoren kolektivnom svešću svih osećaja. Vreme i Prostor bile su kategorije nametnute vaseljeni od strane njegovog Uma. Sve što je morao da uradi bilo je da se istrgne na slobodu iz te višestrukosti u koju su ga mamile proročke vizije. Smeo izbor je mogao da izmeni privremene budućnosti.
     Kakvu smelost je ovaj trenutak zahtevao?
     Stanje transa ga je mamilo. Leto je osetio da je iz alam al-mitala prešao u vaseljenu stvarnosti da bi otkrio da su istovetni. Želeo je da zadrži Raihani čaroliju ovog otkrovenja, ali je opstanak od njega tražio odluku. Njegova nepopustljiva sklonost ka životu odaslala je signale duž njegovih nerava.
     Naglo je posegao desnom rukom prema mestu gde je ranije ostavio oruđe za kopanje peska. Zgrabio ga je, obrnuo se na stomak i otvorio komorni sfinkter. Podriveni pesak pocureo je niz njegovu ruku. Radeći u tmini, gonjen ustajalim vazduhom, hitro je delao kopajući tunel pod strmim uglom. Prešao je šest dužina svog tela dok se nije probio iz tame do čistog vazduha. Izmigoljio se na mesečinom obasjanu vetrovitu stranu dugačke zavojite dine, našavši se otrpilike na trećini puta do dininog vrha.
     Iznad njega je sijao Drugi Mesec. Kretao se brzo iznad njegove glave, iščezavajući iza dine, a zvezde su ležale gore kao svetle kamenice pokraj staze. Leto je potražio očima sazvežđe Lutalice, pronašao ga i pustio svom pogledu da sledi ispruženu ruku sve do blistavog svetlucanja Foum al-Houta, južne polarne zvezde.
     Tamo je ta tvoja prokleta vaseljena, pomislio je. Gledano izbliza bilo je to teskobno mesto kao i ovaj pesak svuda oko njega, mesto promene, jedinstvenosti koja se slagala na jedinstvenost. Gledano izdaleka, samo su obrasci ležali otkriveni i ti obrasci navodili su na verovanje u apsolute.
     U apsolutima, može nam se desiti da izgubimo put. Ovo ga je navelo da pomisli na poznato upozorenje iz jedne slobodnjačke pesmice: 'Ko izgubi put u Tanzeruftu izgubio je život.' Obrasci su mogli da pokazuju put, a mogli su i da namame u klopku. Moralo se imati na umu da se obrasci menjaju.
     Duboko je udahnuo vazduh i krenuo u akciju. Skliznuvši natrag niz tunel, skupio je šator, izneo ga napolje i ponovo spakovao slobodnjačku balu.
     Crvenkasti sjaj počeo je da se razvija duž istočnog horizonta. Stavio je zavežljaj na leđa, ispentrao se do vrha dine i ostao tamo stojeći u prohladnom vazduhu pred svitanje sve dok nije na desnom obrazu osetio toplotu izlazećeg sunca. Tada je obojio očne duplje da bi smanjio odsjaje svetlosti svestan da se mora pre dodvoriti ovoj pustinji, no boriti se protiv nje. Pošto je vratio boju u zavežljaj, srknuo je iz jedne od svojih cevi za prikupljanje vlage, uvukao par prskavih kapljica, a potom udahnuo malo vazduha.
     Spustivši se na pesak počeo je da ispituje svoje pustinjsko odelo, došavši na kraju do petnih pumpi. Bile su spretno rasečene iglastim nožem. Izvukao se iz odela i opravio ga, ali je šteta već bila učinjena. Bar polovina njegove telesne tečnosti bila je izgubljena. Da nije bilo prikupljača vlage šatora... Mozgao je o tome dok je oblačio odelo, razmišljajući o tome kako je čudno da ovo nije predvideo. Bio je to primer očigledne opasnosti koja je ležala u odsustvu vizija budućnosti.
     Leto se zatim šćućurio na vrhu dine, utiskujući se u osamljenost ovog mesta. Dopustio je pogledu da luta, loveći u pesku zviždeću rupu, bilo kakvu nepravilnost dina koja bi mogla da nagovesti prisustvo začina ili delovanja crva. Ali oluja je utisnula jednoobraznost ovom predelu. Izvadio je udaraljku iz torbe i pustio je da se okreće kako bi prizvala Šai-Huluda iz njegovih dubina. Zatim se sklonio u stranu da sačeka.
     Dugo je trebalo da se crv pojavi. Čuo ga je pre nego što ga je video, okrenuo se prema istoku gde je od zemljotresnog žamorenja vazduh podrhtavao, iščekujući prvi prizor narandžastih usta kako se podižu iz peska. Crv je izronio iz dubina u silnom šištanju prašine koja je zamaglila njegove bokove. Krivudavi sivi zid se protegnuo pored Leta i on mu zari svoje kuke i pope se uz bok lakim koracima. Okrenuo je crva prema jugu u velikoj zavojitoj putanji dok se peo na njega.
     Pod njegovim podbadajućim kukama crv je dostigao željenu brzinu. Vetar je šibao njegovu odeću. Osetio se podstaknutim, baš kao što je i crv bio podstaknut; moćno strujanje stvaranja proticalo je njegovim slabinama. Svaka planeta ima, podsetio se, svoj svršetak kao i svaki život.
     Crv je bio od one vrste koju su Slobodnjaci zvali 'mumlalo'. Često je ukopavao svoje prednje ploče dok je repom gonio napred. Ovo je proizvodilo tutnjav zvuk i činilo se da se deo njegovog tela jasno izdiže nad peskom u obliku pokretne grbe. Bio je to, ipak, brz crv i kada su pronašli vetar koji je duvao u istom pravcu, vulkansko isparavanje njegovog repa slalo je vreli lahor preko Leta. Bio je zasićen oštrim mirisima koje je razvijala bujica kiseonika.
     Dok je crv jurio prema jugu, Leto je pustio na volju svom umu. Pokušavao je da o ovom putovanju razmišlja kao o novoj svetkovini svog života, nečemu što ga je čuvalo od razmatranja cene koju je imao da plati za svoju Zlatnu Stazu. Kao Slobodnjak od starina, znao je da je morao da prihvati mnogo novih svetkovina da bi sačuvao svoju ličnost od razlaganja u delove pamćenja, da bi zauvek zadržao grabljive lovce njegove duše u zalivu. Protivrečne slike, koje se nisu mogle ujediniti, morale su sada da se učaure u živu napetost, polarizujući silu koja ga je gonila iznutra.
     Uvek novina, pomislio je. Uvek moram da iznalazim nove niti u mojim vizijama.
     U rano popodne pažnju mu je privukla jedna izbočina koja se ukazala napred i malo udesno od njegovog pravca kretanja. Polagano, izbočina je postala malen usamljen strmi breg, stenovito uzdignuće tačno na mestu na kome ga je očekivao.
     A sada Namri... A sada Sabiha, da vidimo kako se vašoj braći dopada moje prisustvo, pomislio je. Napred se nalazila najosetljivija nit, opasnija zbog svojih draži no zbog svojih otvorenih pretnji.
     Breg je dugo vremena menjao veličinu. I neko vreme je izgledalo da se breg približava njemu, umesto on bregu.
     Crv je, sada već malaksavajući, stao da vuče na levo. Leto je skliznuo niz njegovu ogromnu kosinu da ponovo namesti kuke i zadrži kolosa na pravom kursu. Blaga oporost melanža dospela mu je u nozdrve, znak da su se nalazili u oblasti bogate žice. Prelazili su preko ljubičastih, kao gubavih, mrlja peska na mestu gde je ranije izbila eksplozija začina i morao je čvrsto da pritegne crva dok nisu dobro poodmakli od tog mesta. Povetarac koji je odisao ljutim mirisom cimeta, pratio ih je još neko vreme sve dok Leto nije okrenuo crva u novom pravcu, usmerivši ga ravno prema brdu koje se uzdizalo ispred njega.
     Odjednom zatreperiše boje tamo daleko na južnom bledu: neočekivano plamsanje duginih boja koje je poticalo od neke sprave čovekove izrade u ovom neizmernom prostranstvu. Izvadio je dogled, podesio uljana sočiva i ugledao u daljini raširena krila letelice-izviđača za otkrivanje začina koja je blistala na sunčevoj svetlosti. Ispod nje jedna velika žetelica otresala je svoja krila kao čaura pred raspuknuće. Kada je Leto spustio dogled žetelica se pretvorila u mrlju i on oseti da ga je obuzeo hadhdhab, neizmerna sveprisutnost pustinje. To mu je pružilo predstavu o tome kako je on mogao da izgleda lovcima na začin, taman predmet između pustinje i neba, što je bio slobodnjački simbol za čoveka. Oni će ga, svakako, videti i biti oprezni. Čekaće. Slobodnjaci su oduvek bili podozrivi jedni prema drugima u pustinji, sve dok ne bi prepoznali pridošlicu ili zasigurno uvideli da on ne predstavlja opasnost. Čak i pod finom patinom civilizacije carstva i njegovih patvorenih pravila ponašanja, oni su i dalje bili poluukroćeni divljaci, stalno držeći na umu da se kris-nož rastvara prilikom smrti svog vlasnika.
     To je ono što može da nas spase, pomisli Leto. Ta sirovost.
     U daljini, izviđačka letelica uzdigla je prvo desnu a zatim levu stranu, signalizirajući onima na zemlji. Pretpostavio je da posednici letelice podrobno ispituju pustinju iza njega tragajući za znakom da je on možda nešto više od jahača na crvu.
     Leto je savio crva na levo, držeći ga tako dok se ovaj nije obrnuo u tom pravcu, spustio se niz njegov bok i skočio na pesak. Crv, oslobođen od podbadanja, mrzovoljno je zastao na površini da nekoliko puta udahne, a zatim je zaronio u pesak prednjom trećinom tela i ostao u tom položaju, oporavljajući se, što je bio siguran znak da je predugo jahan.
     Udaljio se od crva; on će zasad ostati tamo. Izviđač je kružio iznad svoje žetelice, i dalje signalizirajući krilima. Ovo su, izvesno, bili odmetnici, plaćenici krijumčara, obazrivi u pogledu korišćenja elektronskih veza. Lovci su tamo, po svoj prilici, bili na tragu začina. To je kazivalo prisustvo žetelice.
     Izviđač je napravio još jedan krug, nagnuo krila, izišao iz kruga i uputio se pravo prema njemu. Vidio je da je reč o tipu lakog toptera koji je njegov deda uveo u upotrebu na Arakisu. Letelica je napravila jedan krug iznad njega, proletela naporedo sa dinom na kojoj je stajao i obrušila se prema tlu nasuprot vetru. Spustila se na deset metara od njega podižući oblačiće prašine. Bočna vrata su se tek toliko otvorila da propuste jednu priliku u glomaznoj slobodnjačkoj odeći sa simbolom koplja na desnoj strani grudi.
     Slobodnjak je polagano prišao, dajući obojici vremena da prouče jedan drugog. Ovaj čovek bio je visokog rasta i imao je potpuno indigoplave oči od začina. Obrazina pustinjskog odela skrivala je donji deo njegovog lica, a kapuljača je bila nisko navučena štiteći mu obrve. Pokretanje odeće otkrivalo je da se ispod nje nalazi ruka koja drži maula pištolj.
     Čovek se zaustavio dva koraka od Leta i spustio pogled na njega, začuđeno nabravši kožicu oko očiju.
     "Dobra sreća za sve nas", reče Leto.
     Čovek se obazreo unaokolo, pretražujući prazninu, a zatim se ponovo usredsredio na Leta. "Šta ćeš ti ovde, dete?" upitao je odlučno. Obrazina pustinjskog odela mu je prigušivala glas. "Kaniš li da budeš zapušač u crvovoj duplji?"
     Leto je ponovo upotrebio tradicionalnu slobodnjačku frazu: "Pustinja je moj dom."
     "Venn?" upitao je čovek. Kojim putem ideš?
     "Putujem od Jakarutua na jug."
     Iznenadan smeh provalio je iz čoveka. "Dobro, Batig! Ti si najčudnovatija stvar koju sam ikad video u Tanzeruftu."
     "Ja nisam tvoj Mali Bostan", reče Leto, uzvraćajući na ono Batig. Bilo je to obeležje sa strašnim prizvucima. Mali Bostan na ivici pustinje nudio je svoju vodu bilo kom nalazaču.
     "Nećemo te popiti, Batig", reče čovek. "Ja sam Muric. Ja sam arifa ovog taifa." Pokazao je pokretom glave na upaljenu žetelicu začina.
     Leto je primio k znanju to što je ovaj čovek nazvao sebe Sudijom svoje grupe i odnosio se prema drugima kao taifu, družini ili zajednici. Oni nisu bili ičvan, bratska družina. Odmetnici-plaćenici, zacelo. Ovde je počivala nit koja mu je bila potrebna.
     Budući da je Leto ostao nem, Muric upita: "Imaš li ime?"
     "Batig je dovoljno."
     Prigušen smeh je potresao Murica. "Nisi mi rekao šta radiš ovde?"
     "Tražim crvove otiske stopala", reče Leto, upotrebivši religioznu frazu koja je kazivala da je on na hadžiluku za svojim umma, svojim ličnim otkrivenjem.
     "Zar tako mlad?" upita Muric. Zavrteo je glavom. "Ne znam šta da radim s tobom. Video si nas."
     "Šta sam video?" upita Leto. "Govorim o Jakarutuu, a ti se ne odazivaš."
     "Igre zagonetki", reče Muric. "Pošto je tako, šta je ono?" Klimnuo je glavom prema brdu u daljini.
     Leto je prozborio iz svoje vizije: "Samo Šuloh."
     Muric se ukočio, a Leto je osetio kako mu se bilo ubrzava.
     Nastalo je dugo ćutanje i Leto je mogao da opazi kako čovek pretresa i odbacuje različite odgovore. Šuloh! U mirnodopsko doba, posle obeda u sieču, često su se ponavljale priče o karavanskom svratištu Šuloh. Slušaoci su uvek uzimali zdravo za gotovo da je Šuloh mit, mesto na kome su se događale zanimljive stvari i to samo radi priče. Leto se prisetio jedne priče o Šulohu: neki siromah bio je pronađen na rubu pustinje i doveden u sieč. U početku siromah je odbijao da odgovara svojim spasiocima, a onda kad je progovorio niko nije mogao da razume njegove reči. Dani su prolazili a on je ostajao ravnodušan, odbijajući da se odene ili da sarađuje na bilo kakav način. Svaki put kada bi ostao sGm pravio je čudne pokrete rukama. Svi specijalisti u sieču bili su pozvani da prouče ovog siromaha ali niko nije umeo da dG odgovor. Jednom je neka vrlo stara žena prošla pored otvorenog ulaza, videla ruke u pokretu i nasmejala se. "On samo oponaša svog oca kako upreda začinska vlakna u uže", objasnila je. "Oni još tako rade u Šulohu. On samo pokušava da se oseti manje usamljen." A pouka glasi: 'U starim običajima Šuloha, postoji spokojstvo i osećanje pripadanja zlatnoj niti života.'
     Pošto je Muric i dalje ćutao, Leto reče: "Ja sam siromah iz Šuloha koji jedino zna da pokreće svoje ruke."
     Po hitrom pokretu čovekove glave, Leto je shvatio da Muric zna ovu priču. Muric je polako odgovorio, tihim glasom ispunjenim pretnjom. "Jesi li ti ljudsko biće?"
     "Baš kao i ti", reče Leto.
     "Isuviše neobično govoriš za jedno dete. Podsećam te da sam ja sudija koji može da iziđe na megdan takvi."
     Ah, da, pomislio je Leto. U ustima ovakvog sudije, takva je sadržavala neposrednu pretnju. Takva je bila opasnost prizvana prisustvom demona, veoma stvarno verovanje među starijim Slobodnjacima. Arifa je poznavao načine da pogubi demona i bio uvek izabran 'jer je posedovao mudrost da bude nemilosrdan ne bivajući surov, da zna kada je blagost, u stvari, put do veće surovosti'.
     Ali ova situacija dospela je do tačke kojoj je Leto težio, te reče: "U stanju sam da se podvrgnem Mašadu."
     "Biću sudija bilo koje Duhovne Probe", reče Muric. "Prihvataš li to?"
     "Bi-lal kaifa", reče Leto. Bez osposobljenosti.
     Prepreden izraz promakao je Muricovim licem. Rekao je: "Ne znam zašto ovo dopuštam. Najbolje bi bilo da te odmah pogubim, ali ti si mali Batig, a ja sam imao sina koji je mrtav. Dođi, otići ćemo u Šuloh gde ću sazvati Isnad da odluči o tebi."
     Leto se, primetivši da svaki usiljen pokret ovog čoveka odaje smrtnu presudu, pitao kako bi bilo ko ovim mogao da bude zavaran. Rekao je: "Znam da je Šuloh Ahl as-sunna val-jamas."
     "Šta jedno dete zna o stvarnom svetu?" upitao je Muric, dajući Letu znak rukom da prođe ispred njega ka topteru.
     Leto je poslušao, ali je pažljivo osluškivao Slobodnjakove korake. "Najsigurniji način da se sačuva tajna je da učiniš da ljudi poveruju da već znaju odgovor", reče Leto. "Ljudi tada ne postavljaju pitanja. Bilo je to pametno od vas koje su izgnali iz Jakarutua. Ko bi poverovao da je Šuloh, mesto iz mitoloških priča, stvarno? I kakva povoljnost za krijumčare ili bilo kog drugog ko želi da ima pristup Dini."
     Muricovi koraci se zaustaviše. Leto se okrenuo, oslonivši se leđima na bok toptera, dok mu je njegovo krilo ostalo sa leve strane.
     Muric je stajao na pola koraka udaljenosti sa izvučenim maula pištoljem i ciljao pravo u Leta. "Dakle, ti nisi dete", reče Muric. "Prokleti kepec je došao da nas špijunira! Mislio sam da govoriš suviše mudro za jedno dete, ali ti govoriš previše i to preuranjeno."
     "Ipak ne previše", reče Leto. "Ja sam Leto, dete Pola Muad'Diba. Ako me ubiješ, ti i tvoji ljudi ćete propasti u pesak. Ako me poštediš, odvešću vas do veličajnosti."
     "Ne igraj se sa mnom, kepecu" zarežao je Muric. "Leto se nalazi u pravom Jakarutuu odakle ti kažeš..." Presekao se. Ruka sa pištoljem se malko spustila u trenutku kad su mu se od namrštene zbunjenosti oči razrogačile.
     Bilo je to oklevanje koje je Leto očekivao. Svakim svojim mišićem nagovestio je pokret u levu stranu i, ne skrenuvši svoje telo više od milimetra, izazvao je da Slobodnjakov pištolj silovito mlatne o ivicu krila. Maula pištolj mu je ispao iz ruke i, pre no što je mogao da dođe k sebi, Leto je bio pored njega sa Muricovim vlastitim nožem pritisnutim uz njegova leđa.
     "Vrh je otrovan", reče Leto. "Reci svom prijatelju u topteru da ostane tačno tamo gde je, bez i jednog pokreta. Inače ću biti prinuđen da te ubijem."
     Muric, gladeći svoju povređenu ruku, mahnu glavom prilici u topteru i reče: "Moj drugar Behalet te je čuo. Biće nepomičan kao stena."
     Znajući da ima vrlo malo vremena pre no što ova dvojica smisle plan akcije ili njihovi prijatelji ne dođu da ispitaju šta se događa, Leto brzo reče: "Potreban sam ti, Murice. Bez mene, crvi i njihov začin iščeznuće sa Dine." Osetio je da se Slobodnjak ukrutio.
     "Ali kako znaš za Šuloh?" upita Muric. "Znam da nisu ništa rekli u Jakaratuu."
     "Dakle, priznaješ da sam ja Leto Atreid?"
     "Šta bi drugo mogao da budeš? Ali kako si..."
     "Zato što si ti ovde", reče Leto. "Šuloh postoji, prema tome ostalo je preispoljna jednostavnost. Ti si Izgnanik koji je pobegao kada je Jakaratu bio razoren. Video sam da signaliziraš krilima, prema tome ne koristiš sredstva koja bi mogla da budu prisluškivana izdaleka. Sakupljaš začin, prema tome ti trguješ. Možeš da trguješ jedino sa krijumčarima. Ti si krijumčar, a ipak si Slobodnjak. Moraš da budeš iz Šuloha."
     "Zašto si me izazvao da te odmah ubijem?"
     "Zato što bi u svakom slučaju pokušao da me ubiješ kad bismo se vratili u Šuloh."
     Muricovo telo se silovito ukrutilo.
     "Pažljivo, Muric", upozorio ga je Leto. "Znam ja tebe. U tvojoj istoriji stoji da ste uzimali vodu neopreznih putnika. Do sada je to, naravno, postao običan obred za tebe. Kako biste drugačije mogli da ućutkate one kojima se događalo da nabasaju na vas? Kako drugačije da sačuvate vašu tajnu? Batig! Želeo si da me zavedeš otmenim epitetima i ljubaznim rečima. Zašto da se i malo moje vode protraći na pesku? A ako bih nestao, kao što se mnogima dogodilo - pa, Tanzeruft me je progutao."
     Muric je desnom rukom načinio Rogovi-Crva znak da bi odagnao Rihani kojeg su Letove reči prizvale. A Leto je, znajući koliko su stariji Slobodnjaci sumnjali u mentate ili bilo šta što je mirisalo na razvijenu logiku, jedva suzdržavao smeh.
     "Namri je pričao o nama u Jakarutuu", reče Muric. "Doći ću mu do vode kad..."
     "Ni do čega nećeš doći osim do praznog peska ako nastaviš da izigravaš budalu", reče Leto. "Šta ćeš da radiš, Muric, kada cela Dina postane zelena trava, drveće i nepokrivena voda?"
     "To se nikad neće dogoditi!"
     "To se događa pred tvojim očima."
     Leto je začuo kako Muric škripi zubima od besa i nemoći. Najzad reče nabusito: "A kako bi ti to sprečio?"
     "Poznat mi je čitav plan preobražaja", reče Leto. "Znam u njemu svaku slabost, svaki oslonac. Bez mene, Šai-Hulud će zauvek nestati."
     Sa obnovljenim prizvukom lukavstva u glasu, Muric upita: "Dobro, zašto ovde da raspravljamo o tome? Stanje je nerešeno. Imaš nož. Mogao bi da me ubiješ, ali bi Behalet tebe ustrelio."
     "Ne, pre no što dođem do tvog pištolja", reče Leto. "Zatim bih uzeo vaš topter. Da, umem da upravljam njim."
     Namrštenost je naborala Muricovo čelo ispod kapuljače. "Šta ako nisi onaj za koga se izdaješ?"
     "Zar me moj otac neće prepoznati?" upitao je Leto.
     "Ahhhh", reče Muric. "A, tako si doznao, a? Ali..." Reč mu je zastala u grlu i zavrteo je glavom. "Moj rođeni sin mu je vodič. On kaže da vas dvojica nikad niste... Kako je moglo..."
     "Znači vi ne verujete da Muad'Dib čita budućnost", reče Leto.
     "Naravno da verujemo! Ali on za sebe kaže da..." Muric je ponovo zamukao.
     "I ti si mislio da on nije svestan tvog nepoverenja", reče Leto. "Došao sam tačno na ovo mesto, tačno u ovo vreme da te sretnem, Muric. Znam sve o tebi, jer sam te video... tebe i tvog sina. Znam koliko veruješ da si bezbedan, kako se rugaš Muad'Dibu, kako krojiš planove da sačuvaš svoje malo parče pustinje. Ali tvoje malo parče pustinje je osuđeno na propast bez mene, Muric. Zauvek izgubljeno. Ovde na Dini se otišlo predaleko. Moj otac je gotovo istrošio svoje vizije i tebi jedino ostaje da se prikloniš meni."
     "Taj slepi...", Muric prekide, progutavši pljuvačku.
     "Uskoro će se vratiti iz Arakena", reče Leto, "i tada ćemo ustanoviti koliko je slep. Koliko si se otuđio od starih slobodnjačkih običaja, Muric?"
     "Šta?"
     "On je Vadkuias sa vama. Tvoji ljudi su ga pronašli usamljenog u pustinji i doveli ga u Šuloh. Kakvo je to bogato otkriće bilo! Bogatije od začinske žice. Vadkuias! Živeo je sa vama; njegova voda se pomešala sa vodom tvog plemena. On je deo vaše Duhovne Reke." Leto je snažno pritisnuo nož na Muricovu odeću. "Oprezno Muric." Podigao je levu ruku, razrešio Slobodnjakovu obrazinu i spustio je.
     Znajući šta Leto namerava, Muric reče: "Gde ćeš otići ako nas obojicu ubiješ?"
     "Natrag u Jakarutu."
     Leto je pritisnuo jagodicu svog palca o Muricova usta. "Ugrizi i pij, Muric. Uradi tako ili ćeš umreti."
     Muric je oklevao, a onda je krvnički zagrizao u Letovo meso.
     Leto je posmatrao čovekovo grlo, opazio grčeve gutanja, na što je povukao nož i vratio ga.
     "Vadkuias", reče Leto. "Da bi mogao da mi uzmeš vodu, prethodno moram da uvredim ovo pleme."
     Muric klimnu glavom.
     "Pištolj ti je tamo", Leto je načinio pokret bradom.
     "Sada mi veruješ?" upitao je Muric.
     "Kako bih drugačije mogao da živim sa izgnanim?"
     Ponovo je Leto primetio onaj lukav izraz u Muricovim očima, no ovog puta to je bila stvar odmeravanja, procena ekonomskih interesa. Čovek se okrenuo sa naglošću koja je kazivala o skrivenim odlukama, ponovo uzeo svoj maula pištolj i vratio se do krilnih stepenica. "Dođi", reče on. "Predugo si se zadržao u crvovoj jazbini."