19.

     Trebalo bi da postoji nauka o nedaćama. Ljudima su potrebna teška vremena i ugnjetavanje da bi razvili svoje psihičke mišiće.

     Iz 'Sabranih izreka Muad'Diba' princeze Irulan

     Džesika se probudi u tami, osećajući neku pritajenu slutnju u tišini oko sebe. Nije mogla da shvati zbog čega joj se um i telo osećaju tako tromo. Žmarci straha prostrujaše joj nervnim sistemom. Pomislila je da ustane i da uključi svetlo, ali nešto u njoj usprotivi se ovoj odluci. Imala je neki neobičan ukus u ustima.
     Lamp-lamp-lamp-lamp!
     Zvuk je bio tup i u tami se nije moglo dokučiti odakle dopire.
     Trenutak čekanja protegao se do u večnost, pun šuškavih bockavih kretnji.
     Počela je da oseća vlastito telo i postala svesna da su joj zglobovi i članci vezani, kao i da su joj usta nečim začepljena. Ispitala je užad na rukama i nogama, ustanovivši da su od krimskel vlakna, što je značilo da bi se samo još čvršće stegla, ukoliko bi pokušala da ih olabavi. Ležala je postrance, a ruke su joj bile zavezane s leđa.
     A onda se setila.
     Nešto se pokrenulo u tami njene spavaće sobe, a onda joj je neka vlažna i opora stvar stavljena preko lica, ispunivši joj usta. Ruke je dočepaše. Ona jednom duboko udahnu vazduh, osetivši narkotik u vlažnoj prekrivci na licu. Svest se brzo rastočila, uronivši je u taman ponor užasa.
     Kucnuo je čas, pomisli ona. Kako je lako bilo savladati Bene Geserita. Bila je dovoljna samo izdaja. Havat je bio u pravu.
     Ona se prisili da ne zateže veze.
     Ovo nije moja spavaća soba, pomisli ona. Prebacili su me na neko drugo mesto.
     Lagano, ona uspostavi unutrašnji mir.
     Najednom je postala svesna mirisa vlastitog ustajalog znoja sa njegovim hemijskim primesama straha.
     Gde je Pol? - upita se ona. Moj sin - šta su mu učinili?
     Pribranost.
     Ona se ponovo primiri, primenivši staru tehniku.
     Ali užas je ostao sasvim blizu.
     Leto? Gde je Leto?
     Ona oseti kako se tama smanjuje. Pojaviše se senke. Razmere se razlučiše, postadoše nova uporišta svesti. Belo. Linija pod vratima.
     Ja sam na podu.
     Neko korača. Ona oseti to kroz pod.
     Džesika potisnu sećanje na užas. Moram da ostanem mirna, oprezna i pripravna. Možda će mi se ukazati samo jedna prilika. Ona ponovo nagna sebe da se primiri.
     Ubrzano dobovanje srca joj se uspori, označavajući vreme. Ona stade da broji unazad. Bila sam u nesvesti oko jedan čas. Zaklopila je oči i usredsredila misli na bat koraka koji su se približavali.
     Četvoro.
     Mogla se razabrati različitost u načinu koračanja svakog od njih.
     Moram se pretvarati da sam još u nesvestici. Ona se ponovo spusti na hladni pod, isprobavajući telesnu pripravnost; trenutak potom, začu kako se vrata otvaraju i kroz zatvorene kapke oseti kako se svetlost pojačala.
     Koraci joj se sasvim približiše: neko je stajao nad njom.
     "Budni ste", zabrunda jedan dubok glas. "Ne pretvarajte se."
     Ona otvori oči.
     Nad njom je stajao Baron Vladimir Harkonen. Istovremeno, prepoznala je ćelijsku prostoriju gde je Pol spavao i ugledala njegovu postelju - praznu. Stražari su uneli suspenzorske svetiljke i razmestili ih oko otvorenih vrata. Iz hodnika je dopirala veoma snažna svetlost, od koje su bolele oči.
     Ona podiže pogled prema Baronu. Nosio je žuti ogrtač, koji je bio ispupčen na mestu gde su se nalazili noseći suspenzori. Bucmasti obrazi ličili su na dve heruvimske humke ispod očiju crnih poput pauka.
     "Droga je bila vremenski tempirana", zabrunda on. "Znali smo tačno u minutu kad ćete doći k sebi."
     Kako je to moguće? - upita se ona. Morali su da znaju moju tačnu težinu, osobenosti metabolizma, moj... Jueh!
     "Baš šteta što vam usta moraju ostati začepljena", reče Baron. "A tako bismo lepo mogli da popričamo."
     Ne može da bude niko drugi osim Jueha, pomisli ona. Ali kako?
     Baron se osvrnu prema vratima. "Uđi, Pitere."
     Ona ranije nije videla čoveka koji je na poziv ušao i stao pokraj Barona, ali joj je lice bilo poznato - odnosno sam čovek: Piter de Vries, Mentat-Ubica. Džesika ga dobro osmotri: sokolje crte lica, mastiljavoplave oči koje su ukazivale da potiče sa Arakisa, premda su to opovrgavali tananost pokreta i opšte držanje. Osim toga, telo mu je bilo dobro ispunjeno vodom. Bio je visok i vitak, ali je nešto u njegovom nastupu odražavalo izvesnu feminiziranost.
     "Živa šteta što ne možemo malo da proćaskamo, draga moja gospo Džesika", reče Baron. "No, ja dobro znam kakve su vaše sposobnosti." On baci pogled prema Mentatu. "Nije li tako, Pitere?"
     "Kako vi kažete, Barone", reče čovek.
     Piterov glas bio je tenor. Od toga joj žmarci prostrujaše kičmom. Još nikada nije čula tako leden glas. Nekome ko je imao obrazovanje Bene Geserita to je nedvosmisleno stavilo do znanja: ubica!
     "Imam iznenađenje za Pitera", reče Baron. "On misli da je došao ovamo po svoju nagradu - naime, po vas, gospo Džesika. Ali ja ću mu sada nešto pokazati: pokazaću mu da vas on, u stvari, ne želi."
     "Igrate se sa mnom, Barone?" upita Piter, osmehnuvši se pri tom.
     Opazivši taj smešak, Džesika se upita kako to da Baron nije smesta zauzeo odbrambeni stav prema Piteru. A onda shvati šta je posredi. Baron nije bio sposoban da pronikne u značenje tog smeška. On nije bio obučen za to.
     "Piter je u mnogim stvarima prilično naivan", reče Baron. "On uopšte ne shvata u kojoj ste meri vi opasno stvorenje, gospo Džesika. Ja ću mu to pokazati, po cenu izlaganja besmislenom riziku." Baron se osmehnu Piteru, čije se lice pretvorilo u masku, koja čeka. "Ja znam šta Piter, u stvari, želi. On želi moć."
     "Obećali ste mi da ću je dobiti", reče Piter. Njegov tenor izgubio je nešto od svoje hladne uzdržanosti.
     Džesika razabra skriveno zaleđe u njegovom glasu i naježi se u sebi. Kako je Baron uspeo da načini takvu životinju od jednog Mentata?
     "Pružiću ti mogućnost izbora, Pitere", reče Baron.
     "Kakvog izbora?"
     Baron zapucketa debelim prstima. "Ovu ženu i izgnanstvo iz carstva ili vojvodstvo Atreida na Arakisu, kojim bi vladao prema vlastitom nahođenju u moje ime."
     Džesika stade da posmatra kako Baron svojim paučjim očima odmerava Pitera.
     "Mogao bi biti vojvoda u svakom pogledu, osim nominalno", reče Baron.
     Znači li to da je moj Leto mrtav? - upita se Džesika, osetivši kako negde duboko u njenom umu počinje bešumno cviljenje.
     Baron je svu pažnju držao upravljenu na Mentata. "Razmisli dobro, Pitere. Želiš je zato što je bila Vojvodina žena, simbol njegove moći - lepa, korisna, izuzetno uvežbana za svoju ulogu. Ali sa druge strane je celo jedno vojvodstvo, Pitere! To je više nego puki simbol; to je stvarnost. Sa njim bi mogao da imaš mnogo žena... i nebrojeno drugih zadovoljstava."
     "Da se vi to, možda, ne šalite samo s Piterom?"
     Baron se okrenu lakoćom baletana koju su mu omogućavali suspenzori. "Da li se samo šalim? Ja? Upamti: ja sam odustao od dečaka. Čuo si šta je izdajnik kazao o sposobnostima tog momka. Među njima nema razlike - i majka i sin su pogubno opasni." Baron se osmehnu. "Moram sada da idem. Poslaću ovamo stražara koga sam držao spremnog za ovaj trenutak. On je potpuno gluv. Naređeno mu je da te prati na prvoj etapi tvog puta u izgnanstvo. Smesta će ubiti ovu ženu ako primeti da je ovladala tobom. Neće ti dopustiti da je odvežeš dok ne budete uzleteli sa Arakisa. Ako, međutim, odlučiš da ostaneš... on će se upravljati prema drugim naređenjima."
     "Ne morate da odete", reče Piter. "Izabrao sam."
     "Ah, hah!" zabrunda Baron. "Tako brza odluka može da znači samo jedno."
     "Uzeću vojvodstvo", reče Piter.
     Zar je moguće da Piter ne shvata da ga Baron laže? - pomisli Džesika. Ali... i kako bi mogao da shvati? Pa on je izopačeni Mentat.
     Baron spusti pogled na Džesiku. "Nije li divno što Pitera poznajem u dušu? Kladio sam se sa svojim Meštrom Oružja da će ovo biti Piterov izbor. Hah! No, dobro, sada idem. Ovako je mnogo bolje. Ah-h, mnogo bolje. Vi to shvatate, gospo Džesika, zar ne? Ne osećam nikakvu mržnju prema vama. Posredi je nužnost višeg reda. Ovako je mnogo bolje. Da. I ja, u stvari, neću narediti da budete uništeni. Kada me budu ispitivali šta vam se dogodilo, jedino ću moći da slegnem ramenima - i to će biti istina."
     "Prepuštate, dakle, stvar meni?" upita Piter.
     "Stražar koga ću poslati primaće naređenja od tebe", reče Baron. "Slažem se sa svim što budeš odlučio." On se zagleda u Pitera. "Da. Moje ruke ovde neće biti okrvavljene. Na tebi je da doneseš odluku. Da. Ja ne znam ništa o tome. Sačekaćeš da se udaljim pre no što budeš učinio ono što moraš da učiniš. Da. Pa... ah, da. Da. Dobro."
     Boji se ispitivanja Istinozborca, pomisli Džesika. Ko? Ah-h-h - Časna Majka Gaius Helen, pa naravno! Ako zna da će morati da bude podvrgnut ispitivanju, onda to znači da je u celu stvar umešan i Car. Ah-h-h-h, jadni moj Leto.
     Bacivši još jedan pogled prema Džesiki, Baron se okrenu i iziđe. Ona ga isprati pogledom, pomislivši pri tom: Upravo je onako kako me je Časna Majka upozorila: suočena sam sa odveć moćnim protivnikom.
     U prostoriju uđoše dva Harkonenova vojnika. Iza njih se pojavi još jedan, sa licem punim ožiljaka i stade na vratima sa izvučenim laserskim pištoljem.
     Gluvi stražar, pomisli Džesika, proučavajući lice sa ožiljcima. Baron zna da mogu da primenim glas na bilo kog drugog čoveka.
     Ožiljko pogleda Pitera. "Dečak je na nosilima napolju. Šta naređujete?"
     Piter se obrati Džesiki: "Mislio sam da vas držim u šaci tako što ću vas ucenjivati sinom, ali počinjem da uviđam da to ne bi valjalo. Dopustio sam da mi osećanja zamagle razum. Prilično rđavo za jednog Mentata." On se okrenu prema dvojici vojnika, a zatim se još malo pomeri kako bi gluvi mogao da mu čita sa usana: "Odvedite ih u pustinju, kao što je izdajnik savetovao za dečaka. Plan mu je bio dobar. Crvi će uništiti sve dokaze. Tela ne smeju nikada da im budu pronađena."
     "Zar ne želite sami da ih pogubite?" upita Ožiljko.
     Čita sa usana, pomisli Džesika.
     "Držaću se primera mog Barona", reče Piter. "Povedite ih tamo gde je izdajnik kazao."
     Džesika razabra snažnu mentatsku samokontrolu u Piterovom glasu i pomisli: I on se boji Istinozborca.
     Piter slegnu ramenima, okrenu se i izađe iz prostorije. A onda zastade za trenutak i Džesika pomisli da će se vratiti da je još jednom pogleda, ali on se udalji, ne okrenuvši se.
     "Uopšte mi se ne bi dopalo da se suočim sa tim Istinozborcem posle noćašnje rabote", reče Ožiljko.
     "Ma tebe neće ni pogledati ta matora veštica", uzvrati jedan od vojnika. On priđe do mesta gde je ležala Džesikina glava i sagnu se. "Uostalom, ništa nećemo uraditi ako samo stojimo ovde i klepećemo. Uzmi je za noge i..."
     "Što ih ovde ne ukokamo?" upita Ožiljko.
     "Prljava rabota", reče drugi vojnik. "Osim ako nećeš da ih udavimo. Meni se više dopada čist i lep posao. Ostaviš ih, brate, u pustinji, k'o što je izdajnik kaz'o, recneš ih jednom ili dvaput i ostalo prepustiš crvima. Ništa posle nema da se uklanja."
     "Aha... pa, mislim da si u pravu", reče Ožiljko.
     Džesika je pomno slušala, posmatrala, pamtila. Ali zbog poveza preko ustiju nije mogla da upotrebi Glas; osim toga tu je bio i ovaj gluvi.
     Ožiljko ukloni laserski pištolj i uze je za noge. Podigoše je poput vreće žita, iznesoše kroz vrata i izručiše na nosila opremljena suspenzorima, gde se već nalazila jedna vezana prilika. Kada su je okrenuli, da bi je postavili u zgodan položaj, ona prepoznade lice pored sebe: Pol! Bio je vezan, ali preko ustiju nije imao ništa. Lice mu se nalazilo na samo desetak centimetara od njenog, oči su mu bile zatvorene, a disanje ravnomerno.
     Da li je drogiran? - upita se ona.
     Vojnici podigoše nosila i Polovi očni kapci se malčice otvoriše - tamni prorezi kroz koje je on pogleda.
     Ne sme da upotrebi Glas, poče ona da se moli u sebi. Tu je gluvi stražar!
     Polove oči ponovo se zatvoriše.
     Već je neko vreme upražnjavao kontrolisano disanje, primirujući na taj način um i pomno slušajući svoje zarobljivače. Gluvi je predstavljao problem, ali Pol zbog toga nije zapao u očajanje. Tehnika za smirivanje, kojoj ga je, iz riznice Bene Geserita, majka naučila, očuvala mu je pribranost duha i pripremila ga da iskoristi svaku priliku koja bi mu se ukazala.
     Pol dopusti sebi da još jednom pročkilji i osmotri majčino lice. Izgledala je neozleđena, premda je preko ustiju imala povoj.
     Pitao se ko je nju mogao da uhvati. Njegovo zarobljavanje bilo je prilično jasno: otišao je u postelju, uzevši prethodno pilulu koju mu je prepisao Jueh, i probudio se vezan na ovim nosilima. Možda se i sa njom slično dogodilo. Logika je govorila da je izdajnik Jueh, ali on još nije doneo konačnu odluku o tome. Situacija je bila krajnje apsurdna: jedan Suk doktor - izdajnik!
     Nosila se blago zanesoše dok su ih Harkonenovi vojnici provlačili kroz izlazna vrata u zvezdanu noć. Jedan suspenzorski uređaj zape za okvir vrata. A onda se konačno obreše na pesku, koji zaškripa pod stopalima vojnika. Posle nekoliko koraka, nad njih se nadvi krilo toptera, zaklonivši zvezde. Nosila se spustiše na zemlju.
     Polove oči se prilagodiše slabašnoj svetlosti. Prepoznao je gluvog vojnika u čoveku koji je otvorio vrata toptera i zavirio u unutrašnjost obasjanu zelenom svetlošću sa komandne table.
     "Je li ovo topter koji treba da uzmemo?" upita on, okrenuvši se da pročita odgovor sa usana ostale dvojice.
     "To je taj za koji je izdajnik kazao da je pripremljen za misiju u pustinji", uzvrati jedan od vojnika.
     Ožiljko klimnu glavom. "Ali ovakve koriste samo za vezu. Unutra ima prostora samo za njih i dvojicu od nas."
     "Dvojica je sasvim dovoljno", uzvrati vojnik na čelu nosila primakavši se malo gluvome kako bi mu ovaj što bolje video usne. "Mi ćemo odavde da preuzmemo stvar, Kinete."
     "Baron mi je naložio da povedem računa o njima do kraja", reče Ožiljko.
     "Šta te toliko brine?" upita vojnik sa stražnjeg dela nosila.
     "Ona je benegeseritska veštica", uzvrati gluvi. "Takve imaju vražje moći."
     "Ah-h-h...", vojnik sa čela nosiljke napravi znak pesnicom pokraj uha. "Iz te je fele, a? Znam šta misliš."
     Vojnik iza njega zabrunda: "Još malo pa će da je poklopa crv. Čak ni jedna benegeseritska veštica nema veće moći od džinovskih crva. Je li tako, Zigo?" On gurnu kolegu ispred sebe.
     "Aha", uzvrati ovaj, a zatim se okrenu prema nosilima, uze Džesiku za ramena i podiže je. "'Ajde, Kinete. Pođi i ti ako baš želiš da se uveriš kako će da svrše."
     "Lepo od tebe što si me pozv'o, Zigo", reče Ožiljko.
     Džesika oseti kako je ruke podižu; senka krila zavrte se iznad nje - a onda se ukazaše zvezde. Položili su je u zadnji deo toptera, zatim malo podigli da bi proverili veze od krimskel vlakana, pa privezali kaišem. Ubrzo je pokraj nje ubačen Pol; kada su i njega vezali sigurnosnim kaišem, ona primeti da oko zglobova i članaka ima samo veze od običnog konopca.
     Ožiljko - onaj gluvi koga su zvali Kinet - zauze mesto napred, a pored njega se odmah pope vojnik po imenu Zigo.
     Kinet zatvori vrata sa svoje strane i naže se nad kontrolnu tablu. Kada je i Zigo zatvorio vrata, topter uzlete snažno mašući krilima i krenu na jug preko Zaštitnog Zida. Zigo potapša svoga druga po ramenu i reče: "Kako bi bilo da se okreneš i motriš na ovo dvoje?"
     "Jesi li siguran da znaš kuda treba ići?" upita Kinet, ne skidajući pogled sa Zigoovih usana.
     "Bio sam pored tebe kada nam je izdajnik objašnjavao."
     Kinet okrenu sedište, a Džesika uhvati odblesak svetlosti zvezda na laserskom pištolju u njegovoj ruci. Oči su joj se već prilagodile na prigušeno osvetljenje u unutrašnjosti toptera, ali stražarevo lice puno ožiljaka nije mogla da vidi, pošto se nalazilo u senci. Ona proveri sigurnosni kaiš na sedištu i ustanovi da je labavo vezan. Jedino joj je bio zategnut na levom ramenu, što joj je stavilo do znanja da bi se lako otkačio pri nešto jačem cimanju.
     Da li je neko bio u ovom topteru i pripremio ga za nas? - upita se ona. Ko bi to mogao biti? Ona se lagano pokrenu i odvoji vezane noge od Polovih.
     "Baš šteta što mora da strada ova zgodna žena", reče Ožiljko. "Jesi li ikad prob'o sa nekom plemkinjom, a?" On se okrenu i pogleda pilota.
     "Nisu sve Benegeseritke plemkinje", uzvrati pilot.
     "Ali zato sve strašno izgledaju."
     Dobro može da me osmotri, pomisli Džesika. Ona podiže vezane noge na sedište i zgrči se u sinusnu loptu, ne skidajući pogled sa Ožiljka.
     "Baš zgodna", reče Kinet. On obliza usne. "Prava šteta što mora da rikne." On pogleda Zigoa.
     "Misliš li ono što mislim da misliš?" upita pilot.
     "Ne bi niko saznao", reče Kinet. "Posle..." On slegnu ramenima. "Ja još nikad nisam jednu plemikinju... Možda mi se više neće ukazati ovakva prilika."
     "Samo takni moju majku...", prosikta Pol, uperivši pogled u Ožiljka.
     "Hej!" nasmeja se pilot. "Štene je počelo da laje. Ali još ne ujeda."
     Džesika pomisli: Pol je odveć podigao glas. Ali moglo bi da uspe.
     Let je nastavljen u tišini.
     Jadne budale, pomisli Džesika, odmeravajući pogledom stražare i setivši se Baronovih reči. Biće pobijeni istog časa kada podnesu izveštaj o uspehu svoje misije. Baron ne želi nijednog svedoka.
     Topter se naže iznad južne ivice Zaštitnog Zida i Džesika ugleda peščano prostranstvo pod njima, osenčeno mesečinom.
     "Dovoljno smo odmakli", reče pilot. "Izdajnik je kazao da ih ostavimo bilo gde na pesku blizu Zaštitnog Zida." On poče da spušta letelicu prema dinama u dugačkoj, ponirućoj putanji, koju na maloj visini ispravi u okomiti spust.
     Džesika primeti kako Pol počinje ritmički da diše, upražnjavajući vežbu smirivanja. On zatvori oči, pa ih opet otvori. Džesika ga je netremice posmatrala, nesposobna da mu pomogne. Još nije ovladao Glasom, pomisli ona. Ako ne uspe...
     Uz blag trzaj, topter dodirnu površinu peska; gledajući unazad, na sever, preko Zaštitnog Zida, Džesika ugleda u magnovenju senku nekih krila, koja su za trenutak zatreperila, pre no što su se izgubila sa vidika.
     Neko nas prati, pomisli ona. Ko? A onda: Baron je sigurno posalo nekoga da nadzire ovu dvojicu. A biće sigurno i nadzirača za nadzirače.
     Zigi isključi rotore krila i unaokolo zavlada tišina.
     Džesika okrenu glavu. Kroz prozor, iza Ožiljka, mogla je da razabere prigušen sjaj meseca koji se rađao na nebu, smrznuti rub stene koja se diže iz pustinje. Peskom optočene grbine imale su oštro osenčena pročelja.
     Pol pročisti grlo.
     Pilot reče: "Sada, Kinete?"
     "Ne znam, Zigo."
     Zigo se okrenu i reče: "Ah-h-h, gledaj." On posegnu rukom prema Džesikinoj suknji.
     "Skini joj prevoj sa usta!" naredi Pol.
     Džesika oseti kako reči odzvanjaju vazduhom. Ton, boja glasa - sve je bilo izvrsno, imperativno, veoma oštro. Bilo bi još bolje da je nešto niži, ali i ovako je sigurno ulazio u spektar ovog čoveka.
     Zigo pruži ruku prema prevoju na Džesikinim ustima i poče da odvezuje čvor.
     "Prekini to!" naredi mu Kinet.
     "Ah, zapuši pljucu", odbrusi mu Zigo. "Ruke su joj vezane." On odveza čvor i prevoj pade. Oči mu se zacakliše kada je počeo da posmatra Džesiku.
     Kinet položi ruku na pilotovu mišicu. "Slušaj, Zigo, nema potrebe da..."
     Džesika okrenu vrat i ispljunu krpu koja joj je stajala u ustima. Kada je progovorila, glas joj je bio prigušen i sadržao izvesnu prisnu notu. "Gospodo! Nema potrebe da se borite oko mene." U isto vreme, ona se sinusno zgrči, izloživši se Kinetovom pohlepnom pogledu.
     Primetila je kako obojica postaju napeti, shvativši da su u tom trenutku uvereni u potrebu da se bore za nju. Njihovom neslaganju nisu bile potrebne dodatne pobude. U mislima su se već tukli oko nje.
     Držala je glavu uspravljenu u sjaju sa kontrolne table kako bi bila sigurna da joj Kinet može pročitati reči sa usana. "Ne smete se prepirati", reče ona. No, ovo ih samo nagna da se još malo udalje, podozrivo se posmatrajući.
     "Ima li te žene koja je dostojna da se oko nje bore?" upita ona.
     Izgovorivši ovo i fizički se nalazeći upravo tu, ona se izuzetno učinila vrednom borbe.
     Pol čvrsto stisnu usne, nagnavši sebe da ništa ne izusti. Postojala je samo jedna prilika da uspe sa primenom Glasa. Sada je sve zavisilo od njegove majke čije je iskustvo nesravnjivo nadmašalo njegovo.
     "Tako je", reče Ožiljko. "Nema potrebe da se borimo oko..."
     Ruka mu suknu prema pilotovom vratu. Ali udarac je parirao metalni blesak, koji je odbio ruku i u istom pokretu sručio se na Kinetove grudi.
     Ožiljko zakrklja i zatetura se unazad prema vratima.
     "Zar si mislio da sam toliko glup i da ne znam taj trik?" upita Zigo; on povuče natrag ruku, otkrivši nož u njoj. Sečivo blesnu na mesečini.
     "A sad je štene na redu", reče on i naže se prema Polu. "Nema potrebe za tim", promrmlja Džesika.
     Zigo zastade.
     "Zar ne biste više voleli da... uzmem aktivnog udela?" upita Džesika. "Pružite dečaku priliku." Usne joj se izviše u podrugljiv osmeh. "Sasvim malu priliku koju bi imao napolju na pesku. Pružite mu je i...", ona se osmehnu, "nećete požaliti zbog toga."
     Zigo se osvrnu levo, desno, a onda ponovo upravi pažnju na Džesiku. "Čuo sam šta bude sa čovekom u pustinji", reče on. "Za dečaka bi nož bio prava milost."
     "Tražim li toliko mnogo?" upita Džesika molećivim glasom.
     "Pokušavate da me prevarite", promrmlja Zigo.
     "Ne želim da vidim kako mi sin umire", reče Džesika. "Nema nikakvog trika u tome."
     Zigo se pokrenu unazad i laktom otvori vrata. Zatim zgrabi Pola, prebaci ga preko sedišta, isturi ga do pola kroz vrata i podiže nož. "Šta ćeš da uradiš, štene, ako ti presečem veze?"
     "Otići će odmah odavde i krenuti prema onim stenama", reče Džesika.
     "Je li to sve što ćeš da uradiš, štene?" upita Zigo.
     Polov glas bio je ubedljiv. "Da."
     Nož se spusti i preseče spone na nogama. Pol oseti ruku na leđima koja se spremala da ga gurne dole, na pesak; istog trenutka napravi se kao da će da udari u okvir vrata, ispruži vezane ruke sa namerom da se uhvati za nešto, u magnovenju se okrenu i uputi snažan udarac desnom nogom.
     Najistureniji prst bio je izuzetno tačno upravljen, plod dugih godina vežbanja, kao da mu se svekolika obuka usredsredila u tu kretnju. Gotovo svi mišići tela koordinirano su učestvovali u ovoj akciji. Udarac je pogodio meki deo Zigoovog stomaka tik ispod grudne kosti, a zatim je nokat neodoljivo žestoko krenuo nagore, kroz jetru i dijafragmu, i završio svoj smrtonosni put u desnoj komori čovekovog srca.
     Uz krkljavi krik, stražar se zatetura i pade preko sedišta. Pošto nije mogao da se posluži rukama, Pol nastavi kretnju pod inercijom i tresnu na pesak; čim ga je dodirnuo, međutim, počeo je da se kotrlja, što je ublažilo udarac od pada i omogućilo mu da odmah stane na noge. Zavukao je ponovo glavu u kabinu, pronašao nož i stavio ga među zube, tako da mu je majka mogla da preseče veze. Zatim je ona uzela sečivo i sinu oslobodila ruke.
     "Mogla sam i ja da ga sredim", reče ona. "Trebalo je samo da mi oslobodiš veze. Bio je to glupi rizik."
     "Ukazala mi se prilika i iskoristio sam je", uzvrati on.
     Ona razabra odsečnu kontrolisanost njegovog glasa i reče: "Znak Juehove kuće ispisan je na plafonu kabine."
     On podiže pogled i ugleda vijugav simbol.
     "Iziđimo i ispitajmo letelicu", reče ona. "Nekakva bala se nalazi pod pilotovim sedištem. Opazila sam je kada su nas ubacili unutra."
     "Bomba?"
     "Sumnjam. Ima nečeg neobičnog u svemu ovome."
     Pol iskoči na pesak, a odmah zatim i Džesika. Ona se okrenu, posegnu ispod sedišta prema neobičnoj bali i ugleda Zigoovo stopalo blizu svog lica; povukavši balu osetila je da je vlažna i istog trenutka shvatila da je posredi pilotova krv.
     Traćenje vlage, pomisli ona, znajući da je to tipično arakensko rezonovanje.
     Pol se osvrnu unaokolo i ugleda stenoviti obronak kako se diže iz pustinje poput plaže koja niče iz mora; u pozadini su se pružale vetrom ižlebljene palisade. Okrenuo se prema topteru kada mu je majka izvadila balu iz njega i opazio kako ona gleda preko dina u pravcu Zaštitnog Zida. On podiže pogled u istom pravcu da bi video šta joj je privuklo pažnju i ugleda još jedan topter kako leti prema njima. Istog trenutka je shvatio da neće imati dovoljno vremena da izbace tela iz svoje letelice i da se vinu u vazduh.
     "Beži, Pole!" povika Džesika. "To su Harkoneni!"