3.

     Osoba koja uzima banalno i obično, i osvetljava ih na nov način, može da užasne. Mi ne želimo da se naše ideje menjaju. Osećamo se ugroženim zbog takvih zahteva. "Već znam koje su stvari značajne!" velimo. A onda dođe onaj koji menja i odbaci naše stare ideje.

     Zensufi učitelj

     Miles Teg je uživao da se igra u voćnjacima oko Centrale. Odrade ga je prvi put odvela tamo kada tek što je prohodao. Bilo je to jedno od njegovih najranijih aktivnih sećanja: jedva da je imao nešto više od dve godine, a već je bio svestan da je gola, iako nije shvatao puno značenje te reči.
     "Ti si posebno dete", rekla mu je Odrade. "Uzgojili smo te iz ćelija uzetih od veoma starog čoveka."
     Premda je bio prerano sazrelo dete, i premda su njene reči imale neki neodređeno uznemirujući prizvuk, tada ga je ipak više zanimalo trčanje kroz visoku letnju travu podno drveća.
     Kasnije su se nizali dani provedeni u voćnjaku, a on je nagomilavao utiske o Odradi i ostalima koji su ga podučavali. Veoma rano je zapazio da Odrade uživa u tim izletima jednako kao i on.
     Jednog poslepodneva, kada mu je bilo četiri godine, rekao joj je: "Proleće je moje omiljeno doba."
     "I moje."
     Kada je napunio sedam godina i već počeo da pokazuje sjajne mentalne sposobnosti ravne holografskoj memoriji - što je i podstaklo Sestrinstvo da poveri onoliko breme odgovornosti njegovoj prethodnoj inkarnaciji - voćnjak mu se odjednom ukaza kao mesto koje dotiče nešto duboko u njemu.
     Bilo je to prvi put da je postao svestan da poseduje sećanja koja nije mogao da prizove. Duboko pometen, okrenuo se prema Odradi čije su se konture tek nazirale naspram svetlosti popodnevnog sunca i rekao: "Postoje stvari kojih ne mogu da se setim!"
     "Jednog dana ćeš ih se setiti", rekla je ona.
     Nije mogao da joj vidi lice, zasenčeno naspram bleštave svetlosti. Njene reči dopirale su iz velikog senovitog mesta i imao je utisak kao da u isti mah potiču iz dubine njegovog bića.
     Te godine počeo je da proučava život bašara Milesa Tega iz čijih ćelija je začet njegov novi život. Odrade mu je objasnila ponešto od toga, pokazujući mu nokte prstiju. "Zagrebala sam ga malo po vratu - na taj način sam skupila ćelije koje su sadržavale sve što nam je bilo potrebno da te oživimo."
     Te godine voćnjak je odisao nekom izuzetnom životnošću: plodovi su bili krupniji i teži, a pčele gotovo mahnite.
     "To je zato što se pustinja širi dole na jugu", rekla je Odrade. Držala ga je za ruku dok su hodali kroz sveže rosno jutro ispod bremenitog jabukovog drveća.
     Teg je zurio između stabala u pravcu juga, zaslepljen sunčevom svetlošću koja se odbijala od lišća. Naučio je puno toga o pustinji i smatrao je da može da oseti snagu njenog uticaja na ovo mesto.
     "Drveće može da oseti kako mu se kraj približava", rekla je Odrade. "Život se brže razvija kada je ugrožen."
     "Vazduh je veoma suv", odvratio je. "To mora da je zbog širenja pustinje. Pogledaj kako je poneko lišće poprimilo mrku boju i povilo se na rubovima! Moraćemo ove godine puno da navodnjavamo."
     Dopadalo mu se što mu se retko kad obraćala sa visine. Uglavnom su razgovarali kao dve ravnopravne osobe. Zapazio je mrku svijenost lišća. To je bilo delo pustinje.
     U dubini voćnjaka neko vreme su osluškivali ptice i insekte. Pčele koje su skupljale med sa deteline na obližnjem pašnjaku doleteše da ispitaju uljeze, no on je bio zaštićen feromonima kao i svi koji su se slobodno kretali po Kapitolu. Prozujale su mimo njega i otišle da nastave svoj rad na cvetovima.
     Jabuke. Odrade je pokazivala u pravcu zapada. Breskve. Njegova pažnja sledila je njen kažiprst. Tamo iza pašnjaka nazirale su se trešnje. Video je smolu koja je oblagala grane.
     Semenje i mlade sadnice donesene su ovamo na prvim ne-brodovima pre nekih hiljadu pet stotina godina, rekla je ona, i zasađeni su sa velikom pažnjom.
     Teg je sebi predstavljao sliku ruku koje kopaju zemlju, nežno je tabaju oko mladih sadnica, zatim prizore pažljivog zalivanja, podizanje ograda koje su zadržavale stoku na divljim pašnjacima oko prvih plantaža i zgrada Kapitola.
     Do tog časa već je počeo da stiče znanja o džinovskom crvu koga je Sestrinstvo ponelo sa Rakisa. Smrt tog crva donela je na svet nova bića - peščane pastrmke. Upravo su one bile uzrok rasta pustinje. Ponešto od ovog predanja bilo je sadržano u izveštajima o njegovoj prethodnoj inkamaciji - čoveku koga su zvali 'bašarom'. Bio je to veliki vojskovođa, koji je poginuo kada su one užasne žene zvane Uvažene Naložnice uništile Rakis.
     Teg je otkrio da ga takvi letopisi u isti mah i očaravaju i uznemiravaju. Osetio je u sebi pukotinu, prazna mesta na kojima bi trebalo da se nalaze sećanja. Te pukotine ukazale su mu se najpre u snovima. A ponekad, kada bi tonuo u sanjarenje, iskrsavali su i likovi. Gotovo da je mogao da čuje reči. Događalo se da je znao imena stvari pre no što bi mu ih iko rekao. Posebno je to važilo za nazive oružja.
     Značajne stvari rasle su u njegovoj svesti. Čitava ova planeta pretvarala se u pustinju - promena koja je pokrenuta zbog toga što su Uvažene Naložnice želele da pobiju ove benegeseritke koje su ga odgajale.
     Časne majke koje su nadzirale njegov život često su mu izazivale strahopoštovanje - u tim svojim crnim odorama, stroge, sa tim potpuno plavim očima bez zenica. Ovo poslednje bilo je posledica uzimanja začina, govorile su one.
     Jedino je Odrade prema njemu ispoljavala nešto što bi se moglo smatrati pravom ljubavlju - a Odrade je bila veoma važna ličnost. Svi su je zvali Vrhovnom majkom; čak je i njemu naložila da je tako oslovljava, osim kada bi šetali voćnjacima. Tada je mogao da je zove majkom.
     Jednom za vreme jutarnje šetnje u doba žetve - kada je imao već devet godina - odmah iza trećeg uspona jabučnjaka došli su do plitkog udubljenja bez drveća zasađenog mnogim različitim biljkama. Odrade mu je položila ruku na rame i povela ga do mesta odakle su mogli da se dive pločastom kamenju u meandru staza kroz nabujalo zelenilo i sićušno cveće. Bila je u čudnom raspoloženju. Osetio je to po njenom glasu.
     "Posed je zanimljiva stvar", rekla je. "Da li mi posedujemo ovu planetu ili ona nas?"
     "Dopadaju mi se ovi mirisi", odvratio je on.
     Skinula je ruku sa njega u nežno ga gurnula ispred sebe. "Posadili smo ih zbog nosa, Miles. Mirišljave trave. Pažljivo ih osmotri, a kada se vratiš u biblioteku pročitaj ponešto o njima. Oh, slobodno ih gazi!" uzviknula je kada je opazila da u hodu izbegava puzavice.
     Čvrsto je, desnim stopalom, stupio na zelene vitice i udahnuo prodoran miris.
     "One su zasađene da bi se po njima gazilo, i da bi odavale miris", rekla je Odrade. "Proktorke su te učile na koji način da izlaziš na kraj sa nostalgijom. Jesu li ti rekle da nostalgiju često pokreće čulo mirisa?"
     "Da, majko." Okrenuvši se da baci pogled na tragove svojih stopala, dodao je: "To je ruzmarin."
     "Otkud znaš?" upitala je Odrade, pomalo napeto.
     Slegnuo je ramenima. "Tako, znam."
     "To bi mogla biti prvobitna sećanja." Glas joj je odavao zadovoljstvo.
     Pošto su nastavili da hodaju mirišljavom udolinom, Odradin glas ponovo je postao zamišljen. "Svaka planeta ima vlastita svojstva, u koja smo utisnule obrasce stare Zemlje. Ponekad je to samo skica; ali ovde smo uspele u značajnoj meri."
     Kleknula je i otkinula grančicu jedne kiselkaste zelene biljke. Izmrvivši je prstima, prinela ju je nozdrvama. "Žalfija."
     Bila je u pravu, no nije umeo da kaže odakle on to zna.
     "Osetio sam njen miris u hrani. Je li to slično melanžu?
     "Pospešuje ukus, ali ne može da menja svest". Stajala je pravo, onako visoka i posmatrala ga odozgo. "Dobro zapamti ovo mesto, Milese. Svet naših predaka je iščezao, no mi smo ovde sačuvali deo njegovih korena."
     Naslutio je da ga uči nečemu važnom. Upitao ju je: "Zbog čega me pitaš da li ova planeta poseduje nas?"
     "Moje sestre veruju da smo mi upravnice ove zemlje. Znaš li nešto o upravnicima?"
     "Je li to nešto poput Roitira, oca mog prijatelja Jorgija? Jorgi kaže da će njegova najstarija sestra jednog dana biti upravnica njihovog imanja."
     "Tačno. Duže smo žitelji nekih planeta od bilo kojih drugih nama znanih ljudi, ali smo svesne da smo samo upravnice."
     "Ako Kapitol nije vaše vlasništvo, čije je onda?"
     "Verovatno ničije. Moje pitanje glasi: kako smo se mi - naše Sestrinstvo - i ova planeta uzajamno obeležili?"
     Podigao je oči prema njenom licu, a onda ih je spustio na njene ruke. Da li je i njega Kapitol u ovom času obeležavao?
     "Većina obeležja duboko je u nama." Uzela ga je za ruku. "Hajdemo." Napustili su mirišljavu udolinu i popeli se do Roitorovog imanja. Dok su išli Odrade je govorila:
     Sestrinstvo retko podiže botaničke bašte. Bašte moraju da služe mnogim drugim stvarima, a ne samo nosu i očima."
     "Za ishranu?"
     "Da, služe i za održavanje naših života. Bašte proizvode hranu. Ona udolina pozadi požnjevena je za potrebe naših kuhinja."
     Osetio je kako se njene reči ulivaju u njega, smeštajući se tamo gde su se nalazile one pukotine. Naslutio je plan za buduće vekove: drveće koje je trebalo da zameni veštačke grede za zadržavanje vododelnica; biljke koje su imale zadatak da spreče odronjavanje obala jezera i reka, zatim da obezbede gornji sloj tla od kiša i vetrova, kao i da očuvaju morske obale, pa čak i da u vodi stvaraju uslove za mrešćenje riba. Drveće je, prema zamisli Bene Geserita, takođe bilo značajno za stvaranje hlada i pružanje skloništa, kao i zbog zanimljivih senki koje je bacalo po travnjacima.
     "Drveće i ostale biljke za sve naše simbiotičke odnose", rekla je.
     "Simbiotičke?" Bila je to nova reč.
     Objasnila mu je, koristeći iskustva koje je, koliko je znala, već stekao - odlazeći sa ostalima da bere gljive.
     "Gljive rastu samo u društvu sa prijateljskim korenjem. Svaka od njih je u simbiotičkom odnosu sa nekom posebnom biljkom. Svaka stvar koja raste uzima ponešto što joj je neophodno od druge.
     Stala je da mu naširoko i nadugačko pripoveda o tome, a on je, osetivši dosadu, šutnuo jedan busen trave. Istog trena opazio je kako ga posmatra onim svojim uznemirenim pogledom. Učinio je nekakav prekršaj. Kako to da je bio u stanju da zgazi jednu stvar koja je rasla, ali ne i ostale?
     "Milese! Trava sprečava da vetar oduva gornji sloj tla i odnese ga na pogrešna mesta kakva su dna reka."
     Poznat mu je bio ovaj ton. Prekoran. Zurio je u travu koju je oštetio.
     "Ove travke hrane našu stoku. Poneke među njima imaju seme koje jedemo u hlebu i ostaloj hrani. Neke vrste trske su i vetrobrani."
     Znao je to. Pokušavajući da je zavara, upitao je sričući: "Vetrobrani?"
     Nije se osmehnula i odmah mu je postalo jasno da je ispao budala kada je pomislio da može da je obmane. Pokunjivši se, ćutke je saslušao nastavak njene poduke.
     Kada pustinja stigne ovamo, govorila je, vinova loza sa svojim glavnim korenima razastrtim stotinama metara niz padinu, verovatno će poslednja propasti. Voćnjaci će prvi umreti.
     "Zbog čega moraju da umru?"
     "Da bi ustupili mesto važnijim oblicima života."
     "Peščanim crvima i melanžu."
     Opazio je da joj je bilo milo što je pokazao da zna za odnos između peščanih crva i načina koji je bio neophodan za opstanak Bene Geserita. Nije bio siguran u to kako se ta potreba zadovoljavala ali je zamišljao krug: od peščanih crva do peščanih pastrmki, od njih do melanža i ponovo natrag. A Bene Geserit je iz tog kruga uzimao ono što mu je potrebno.
     Već je bio umoran od silnog podučavanja, pa ju je upitao: "Ako će sve ove stvari u svakom slučaju umreti, zašto bih onda morao da idem u biblioteku i učim njihova imena?"
     "Zato što si ljudsko biće, a ljudska bića imaju duboku potrebu da razvrstavaju i nadevaju imena svemu i svačemu."
     "Zbog čega moramo da na takav način određujemo imena?"
     "Zato što na taj način tražimo za sebe ono što imenujemo. Podrazumevamo posedovanje koje je i opasno i može da zavede."
     Opet se dakle, vratila na posedovanje.
     "Moja ulica, moje jezero, moja planeta", rekla je ona. "Moj naziv, zauvek. Naziv koji si dao nekom mestu ili nekoj stvari možda neće potrajati ni koliko tvoj životni vek, osim kao izraz poštovanja prema osvajačima... ili kao zvuk koga ćeš se u strahu sećati."
     "Dina", reče on.
     "Brz si!"
     "Uvažene Naložnice spalile su Dinu."
     "Isto će učiniti sa nama ako nas otkriju."
     "Ne, ako ja budem vaš bašar!" Ove reči izletele su iz njega bez razmišljanja. Čim ih je izgovorio osetio je da možda sadrže neku istinu. Spisi u biblioteci govorili su da su neprijatelji drhtali kad bi se bašar samo pojavio na bojnom polju.
     Kao da je znala o čemu je razmišljao, Odrade je spremno nastavila: "Bašar Teg je, takođe bio dobro poznat i po tome što je stvarao situacije u kojima bitka nije bila nužna."
     "Ali borio se protiv vaših neprijatelja!"
     "Nikad ne zaboravi Dinu, Milese. On je poginuo tamo."
     "Znam."
     "Da li su ti proktorke već naložile da proučiš Kaladan?"
     "Da. U istorijama on se naziva Dan."
     "Puki nazivi, Milese. Imena su zanimljivi podsetnici, ali većina ljudi ne uviđa da postoje i druge povezanosti. Dosadna istorija, a? Imena - pogodni pokazatelji, korisni uglavnom soju kome pripadaš!"
     "Jesi li i ti od mog soja?" Bilo je to pitanje koje ga je mučilo, ali sve do ovog trenutka nije moglo da se pretoči u reči.
     "Ti i ja smo Atreidi. Seti se toga kada se vratiš proučavanju Kaladana.
     Kada su se kroz voćnjake i preko pašnjaka vratili na brežuljak sa koga se kroz okvir grana pružao pogled na Centralu, Teg je sa novom osetljivošću osmotrio administrativni kompleks i okolne plantaže. Nije skidao oči sa njega, dok su silazili stazom oivičenom živicom i kroz zasvođenu kapiju stupili u Prvu ulicu.
     "Živi dragulj" rekla je Odrade za Centralu.
     Prolazeći ispod luka, podigao je oči i pogledao naziv ulice urezan u zidu svoda: galah u elegantnom pismu sa gracioznim linijama, dekoracija u stilu Bene Geserita. Sve ulice i zgrade bile su označene istim kurzivom.
     Osvrnuvši se oko sebe u Centrali i ugledavši razigrani vodoskok na trgu ispred njih, kao i druge elegantne pojedinosti, osetio je svu dubinu ljudskog iskustva. Bene Geserit je ovo mesto učinio podsticajnim na načine u koje nije mogao sasvim da pronikne. Stvari koje je dokonao tokom učenja i izleta u voćnjak, jednostavne i složene stvari, pomerile su se u novu žižu. Bila je to latentna mentatska reakcija, no on toga nije bio svestan, osećajući jedino da je njegovo neiscrpno sećanje pomerilo neke odnose i prepoznalo ih. Iznenada se zaustavio i bacio pogled unatrag na put kojim su došli - voćnjak je bio uokviren lukom zasvođene ulice. Sve je bilo povezano. Centralina kanalizacija proizvodila je metan i đubrivo (obilazio je biljke sa proktorkom). Metan je pokretao pumpe i davao pogonsku energiju za deo rashladnog sistema.
     "Šta to posmatraš, Milese?"
     Nije znao šta da odgovori. Prisetio se međutim, jednog jesenjeg popodneva kada ga je Odrade provozala 'topterom iznad Centrale da bi mu objasnila ove odnose i omogućila mu perspektivu. Tada su to bile samo reči, ali sada su te reči poprimile pravo značenje.
     "Nastojale smo što smo bolje mogle da se približimo zatvorenom ekološkom krugu", rekla mu je Odrade u 'topteru. Orbitalni monitori vremenske kontrole nadziru sve ovo i određuju pravce razvoja."
     "Zbog čega tako tu stojiš i gledaš onaj voćnjak, Milese?" Glas joj je bio ispunjen zapovedničkim tonom, protiv koga nije imao odbrane.
     "U ornitopteru si mi rekla da je to lepo, ali opasno."
     Samo jednom su zajedno leteli 'topterom. Smesta je shvatila na šta cilja. "Ekološki krug."
     Okrenuo se, podigao prema njoj pogled pun iščekivanja.
     "Zatvoren", ponovila je. "Kakvo iskušenje predstavlja samo taj nagon da podigneš visoke zidove i sprečiš svaku promenu. Usađen je duboko u ugodnom osećanju samozadovoljstva."
     Njene reči ispunile su ga nemirom. Osetio je da ih je čuo ranije... na nekom drugom mestu, od neke druge žene koja ga je držala za ruku.
     "Zatvorenost bilo koje vrste je plodno tlo za rađanje mržnje onih koji gube korak" rekla je. "Ona proizvodi gorku žetvu."
     Ne sasvim iste reči, ali ista pouka.
     Koračao je polako pored Odrade, dok mu se dlan znojio u njenoj šaci.
     "Zašto si tako ćutljiv, Milese?"
     "Vi ste poljoprivrednice", rekao je najzad. "To je, zapravo, ono čime se vi benegeseritke bavite."
     Odmah je shvatila šta se dogodilo. Mentatsko znanje je bez njegove volje izviralo iz njega. Bolje da se to za sada ne dira. "Tiče nas se sve što je u nekoj vezi sa rašćenjem, Milese. Veoma pronicljivo sa tvoje strane."
     Kada su se rastajali da bi ona pošla u Kulu a on u svoje odaje u školskom odeljku, Odrade mu je još jednom napomenula: "Reći ću tvojim proktorkama da težište učenja pomere više na tanana korišćenja sile."
     Pogrešno ju je razumeo. "Uveliko već vežbam sa laserskim pištoljima. Kažu da sam vrlo dobar u tome."
     "I ja sam to čula. No, postoje oružja koja ne možeš da držiš u rukama. Možeš ih držati jedino u svojoj svesti."