9.

     Proročanstvo i predskazanje - kako se oni mogu podvrći ispitivanju, suočeni sa pitanjima bez odgovora? Razmislite: u kojoj meri je 'talasni oblik' (kako je Muad'Dib nazivao svoju viziju-sliku) pravo predviđanje i koliko prorok oblikuje budućnost da bi se uklopila u njegovo proročanstvo? Šta je sa harmonijom koja je svojstvena činu proricanja? Vidi li prorok budućnost ili, možda, liniju slabosti, grešku u rascepu koju rečima i odlukama može da skrha kao što rezač dijamanata razbija dragulj udarcem noža?

     'Privatna razmišljanja o Muad'Dibu' princeze Irulan

     "Uzmi im vodu", oglasi se čovek iz noći. Obuzdavši strah u sebi, Pol pogleda majku. Uvežbanim očima opazio je njenu pripravnost za borbu, napetost mišića koji su svakog trenutka mogli da stupe u dejstvo.
     "Biće šteta ako budemo morali odmah da vas uništimo", reče glas iznad njih.
     To je onaj koji nam se prvi obratio, pomisli Džesika. Ima ih najmanje dvojica - jedan sa desne strane, a drugi sa leve.
     "Cignoro hrobosa sukares hin mange la pchagavas doi me kamavas na beslas lele pal hrobas!"
     Bio je to čovek sa njihove desne strane, čiji je glas dopirao sa suprotnog kraja bazena.
     Polu su reči bile potpuno nejasne, ali zato je Džesika, zahvaljujući svojoj benegeseritskoj obuci, prepoznala jezik. Bio je to čakobsa, jedan od drevnih lovačkih jezika, a čovek koji ga je upotrebio kazao je da su njih dvoje možda oni stranci za kojima Slobodnjaci tragaju.
     U iznenadnoj tišini koja je zavladala pošto je ova pretpostavka izrečena, kolutasto lice drugog meseca - slonovača sa plavim prelivima - podiglo se povrh stena sa suprotne strane bazena, sjajno i radoznalo.
     Škripavi zvuci oglasiše se sa stena - iznad njih i bočno, sa obe strane... tamne kretnje na mesečini. Mnoštvo prilika izroni iz senke.
     Čitava četa, pomisli Pol, osetivši kako srce počinje brže da mu kuca.
     Jedan visok čovek, u šarenom burnusu, istupi pred Džesiku. Maska na ustima bila mu je uklonjena da bi mogao jasno da govori, a ispod, obasjana bočnim sjajem meseca, videla se gusta brada, dok su lice i oči bili zaklonjeni kapuljačom.
     "Šta su ovo - džinovi ili ljudi?" upita on.
     Razabravši šaljivi prizvuk u njegovom glasu, Džesika malo odahnu. Bio je to zapovednički glas, glas koji im se prvi gromko obratio iz noći.
     "Ljudi, rekao bih", dodade čovek.
     Džesika pre oseti nego što vide nož skriven u naborima čovekove odore. Za trenutak je obuzelo gorko žaljenje što su ona i Pol bez štitnika.
     "Umete li da govorite?" upita čovek.
     Džesika skupi svu raspoloživu kraljevsku arogantnost i unese je u držanje i glas. Odgovor je usledio odmah, ali ona nije u dovoljnoj meri čula čoveka da bi pouzdano mogla da odredi njegov kulturni nivo i eventualne slabosti.
     "Ko je to nasrnuo na nas kao zločinac iz noćne busije?" upita ona.
     Čovek sa kapuljačom burnusa navučenom preko glave za trenutak se trže, a zatim lagano uspostavi kontrolu nad sobom. Bio je to veoma rečit gest: nepoznati je očigledno izvrsno umeo da vlada sobom.
     Pol se odmače od majke da ne bi predstavljali istu metu i da oboje imaju prostora za eventualnu akciju.
     Glava sa kapuljačom okrenu se na Polovu kretnju, otkrivši deo lica obasjan mesečinom. Džesika ugleda oštar nos i jedno sjajno oko - tamno, potpuno tamno, bez traga beonjače - kao i gustu obrvu i nagore povijene brkove.
     "Lukavo štene", reče čovek. "Ako ste begunci od Harkonena, onda ste nam dobrodošli. Dakle, dečače?"
     Razne mogućnosti sinuše u Polovoj svesti: Trik? Iskrenost? Bilo je neophodno smesta reagovati.
     "Zašto biste sa dobrodošlicom dočekali begunce?" upita on.
     "Dete koje misli i govori kao odrastao čovek", uzvrati visoki čovek. "Pa dobro, da ti odgovorim na pitanje, mladi moj Vali: ja sam onaj koji ne plaća fai, danak na vodu, Harkonenima. To je razlog zbog koga dobrodošlicom dočekujem begunca."
     Zna ko smo mi, pomisli Pol. Krije to, ali mu se može otkriti po glasu.
     "Ja sam Stilgar, Slobodnjak", reče visoki čovek. "Hoće li ti to razvezati jezik, dečače?"
     Glas je isti, pomisli Pol, setivši se veća na kome se pojavio ovaj čovek, zatraživši telo prijatelja koga su zaklali Harkoneni.
     "Poznajem te, Stilgare", reče Pol. "Bio sam sa ocem u veću kada si došao po vodu svog prijatelja. Poveo si sa sobom i jednog očevog čoveka, Dankana Ajdaha - u znak razmene prijatelja."
     "A Ajdaho nas je napustio da bi se vratio svom Vojvodi", reče Stilgar.
     Džesika razabra primesu prekora u njegovom glasu i pripremi se za napad.
     Glas sa stene iznad njih doviknu: "Samo gubimo vreme, Stile."
     "To je Vojvodin sin", uzvrati oštro Stilgar. "On je onaj koga nam je Liet naložio da potražimo."
     "Ali... dete, Stile."
     "Vojvoda je bio čovek, a ovaj momak je upotrebio udarač", reče Stilgar. "Preduzeo je smeo poduhvat, krenuvši stazom šai-huluda."
     Džesika primeti kako je visoki Slobodnjak potpuno isključuje iz misli. Da li joj je već izrekao presudu?
     "Nemamo vreme za ogled", usprotivi se glas iznad njih.
     "Šta ako je on Lisan al-Gaib?" upita Stilgar.
     Traži neko znamenje, pomisli Džesika.
     "Ali žena", ponovo se javi glas iznad njih.
     Džesika se ponovo pripravi. Glas je odisao smrću.
     "Da, žena", reče Stilgar. "I njena voda."
     "Poznat ti je zakon", reče glas sa stene. "Onaj ko ne može da opstane u pustinji..."
     "Umukni", naredi mu Stilgar. "Vremena su se promenila."
     "Je li Liet to naredio?" upita glas sa stene.
     "Čuo si glas sielaga, Jamise", reče Stilgar. "Zašto onda navaljuješ?"
     Kroz Džesikinu glavu prostruja: Sielago! Ova reč najednom joj otvori široke puteve razumevanja. Bio je to jezik Ilma i Fika, na kome je sielago značio šišmiš, mali leteći sisar. Glas sielaga: primili su distrans poruku da pronađu nju i Pola.
     "Samo te podsećam na tvoje dužnosti, prijatelju Stilgare", reče glas iznad njih.
     "Moja dužnost je snaga plemena", reče Stilgar. "To mi je jedina dužnost. Niko ne treba da me podseća na to. Ovo dete-čovek me zanima. Telo mu je jedro. Živeo je na mnogo vode. Živeo je daleko od oca sunca. Nema oči ibada. Pa ipak, ne govori niti se ponaša kao slabić iz pana. I otac mu je bio takav. Kako je to moguće?"
     "Ne možemo celu noć da provedemo ovde raspravljajući se", reče glas sa stene. "Ako neka patrola..."
     "Više te neću upozoravati, Jamise, da zaćutiš", uzvrati Stilgar.
     Čovek iznad njih utonu u tišinu, ali Džesika začu kako se pokreće, preskače neku pukotinu i počinje da se spušta prema dnu bazena, dolazeći sa njihove leve strane.
     "Glas sielaga je rekao da ćemo imati koristi od toga ako vas spasemo", reče Stilgar. "Vidim mogućnosti u ovom snažnom dečaku-čoveku: mlad je i može da uči. Ali, šta je sa tobom, ženo?" On pogleda Džesiku.
     Sada sam registrovala njegov glas i ustrojstvo, pomisli Džesika. Mogu da ovladam njime samo uz pomoć jedne reči, ali on je jak čovek... može nam zato više koristiti ako je nesputan, ako ima punu slobodu delanja. Videćemo.
     "Ja sam majka ovog dečaka", reče Džesika. "Njegova snaga, kojoj se diviš, delimično je proizvod moje obuke."
     "Snaga žene može biti neizmerna", uzvrati Stilgar. "To je jamačno slučaj sa Časnom Majkom. Jesi li ti Časna Majka?"
     Džesika za trenutak pređe preko implikacija ovog pitanja i iskreno odgovori: "Nisam."
     "Jesi li obučena za pustinju?"
     "Nisam, ali mnogi drže da je moja obuka dragocena."
     "Mi sami procenjujemo vrednosti", reče Stilgar.
     "Svaki čovek ima na to pravo", uzvrati ona.
     "Dobro je što to uviđaš", reče Stilgar. "Ne možemo sad da gubimo vreme podvrgavajući te ogledu, ženo. Razumeš? Ne želimo da nas tvoja senka okuži. Uzeću dečaka-čoveka, tvog sina, pod moju zaštitu, daću mu utočište u mom plemenu. Ali što se tebe tiče, ženo - shvataš li da u ovome nema ničega ličnog? Takvo je pravilo. Istislah, opšti interes. Je li ti to dovoljno?"
     Pol iskorači pola koraka napred. "O čemu to govoriš?"
     Stilgar uputi brz pogled prema Polu, ali zadrža glavninu pažnje na Džesiki. "Osim ako nisi potpuno obučena od detinjstva da živiš ovde, donećeš propast celom plemenu. To je zakon, ne možemo prihvatiti bezvredne..."
     Džesikina kretnja započe kao teturavo, varljivo padanje u nesvest. Bila je to očigledna i razumljiva reakcija slabog došljaka, a očiglednosti najčešće uspore reakcije protivnika. Potrebno je neko vreme da se protumači poznata stvar kada se pojavi u nepoznatom vidu. Pokrenula se onog časa kada je ugledala kako mu se desno rame spušta da bi šaka dohvatila oružje iz nabora odore i upravila ga prema njoj. Okret, odsečan udarac ruku, kovitlac izmešanih odora - i ona se našla leđima okrenuta steni, dok je čovek bespomoćno stajao pred njom.
     Čim mu je majka stupila u dejstvo, Pol se povuče dva koraka unazad. Kada je prešla u napad, on se baci u senku. Jedan bradati čovek ispreči mu se na putu, u polučučećem stavu, a onda se baci napred, držeći oružje u jednoj ruci. Pol reskim karate zahvatom udari čoveka ispod grudne kosti, odskoči u stranu, a onda ga još bridom šake tresnu po vratu, oduzevši mu oružje dok je padao.
     Zatim pohita u senku i stade da se penje uz stene, zadenuvši prethodno oružje za pojas. Prepoznao ga je, uprkos neobičnom obliku - projektilno oružje; to mu je u isti mah otkrilo nove pojedinosti o ovom mestu i pružilo dodatno objašnjenje zašto se tu štitovi ne koriste.
     Usredsrediće se na majku i onog Stilgara. Ona može da izađe sa njim na kraj. Moram da se domognem nekog bezbednog mesta odakle ih mogu imati na nišanu i tako njoj omogućiti da pobegne. Začu se hor reskih metalnih zvukova iz bazena. Projektili stadoše da udaraju o stene oko njega. Jedan mu prostreli rub odore. On hitro zađe za jednu stenovitu izbočinu i obre se u uskoj, okomitoj pukotini; odmah poče da se uspinje - leđa oslonjenih uz jedan zid, a stopala o drugi - lagano i što je nečujnije mogao.
     Najednom, do njega dopre grmljavina Stilgarovog glasa: "Nazad, vi crvljive vaši! Slomiće mi vrat ako se pomaknete još jedan korak."
     Jedan glas iz bazena mu uzvrati: "Dečak je utekao, Stile. Šta ćemo..."
     "Sigurno da je utekao, vi peskoglavci... Uh-h-h! Polako, ženo!"
     "Reci im da prestanu da mi progone sina!" naredi mu Džesika.
     "Prestali su, ženo. Umakao im je, kao što si i očekivala. Veliki podzemni bogovi! Zašto nisi kazala da si čarobnica i izvrstan borac?"
     "Reci svojim ljudima da odstupe", naredi mu ponovo Džesika. "Kaži im da se okupe u bazenu gde mogu da ih držim na oku. Uopšte ne moraš da sumnjaš da tačno znam koliko ih ima!"
     Ovo je kritičan trenutak, pomisli ona. Ali, ako je ovaj čovek oštrouman, kao što pretpostavljam, onda će nam se ukazati prilika.
     Pol nastavi da polako napreduje prema vrhu i ubrzo naiđe na jedan uzak ispust, gde je mogao da zastane i baci pogled prema bazenu. Do njega dopre Stilgarov glas.
     "A ako odbijem? Kako možeš da... Uh-h-h! Dobro, neka ti bude, ženo! Ništa ti više nećemo učiniti. Veliki bogovi! Ako si u stanju da uradiš ovo najsnažnijem među nama, onda vrediš koliko i tvoja desetorostruka težina u vodi."
     A sada ogled razuma, pomisli Džesika, a onda reče: "Tražiš Lisana al-Gaiba."
     "Nije isključeno da ste vi ličnosti iz legende", uzvrati on, "ali poverovaću u to tek kad ogledom bude dokazano. Sve što znam u ovom trenutku jeste da ste došli ovamo sa onim glupim Vojvodom... Jao! Ženo! Svejedno mi je da li ćeš me ubiti! On je bio častan i hrabar, ali glupo je postupio što je dozvolio da upadne u zamku Harkonena!"
     Tišina.
     Trenutak potom Džesika reče: "Nije imao drugog izbora, ali nećemo se sad raspravljati oko toga. Bolje reci svom čoveku iza onog grma da prestane da nišani na mene ili ću Vaseljenu lišiti tvog daljeg prisustva, a onda srediti račune sa njim."
     "Ti tamo!" zabrunda Stilgar. "Poslušaj je!"
     "Ali, Stile..."
     "Poslušaj je ti crvoliki, puzavi, peskoglavi komadu gmizavčevog izmeta! Učini kako ti kaže ili ću joj ja pomoći da te raščereči! Zar ne uviđaš vrednost ove žene?"
     Čovek iza grma pridiže se u uspravan položaj i spusti oružje.
     "Poslušao je", reče Stilgar.
     "A sad", reče Džesika, "objasni lepo svojim ljudima šta je to što hoćeš od mene. Ne bih volela da neki žutokljunac usijane glave počini budalastu grešku."
     "Kada zalazimo u sela ili gradove, moramo da prikrivamo svoj identitet, da se predstavljamo kao žitelji pana i grabena", uzvrati Stilgar. "Tada ne nosimo sa sobom oružje, pošto je kris-nož svet. Ali, ti, ženo, poseduješ čarobnjačku borbenu sposobnost. Čuli smo ranije o tome, ali mnogi su sumnjali; ne može se, međutim, više sumnjati u ono što se vidi sopstvenim očima. Savladala si naoružanog Slobodnjaka. Tvoje oružje nikakva pretraga ne može da otkrije."
     U bazenu je došlo do komešanja kada je Stilgar prestao da govori.
     "A ako pristanem da te uputim u tu... čarobnjačku veštinu?"
     "Primiću i tebe pod svoje okrilje, baš kao i tvog sina."
     "Kako da budemo sigurni da ćeš održati obećanje?"
     Stilgarov glas najednom izgubi blagu primesu razložnosti i oboji se prelivom gorčine. "Na ovom mestu, ženo, nema papira za ugovore. Ali zato ne dajemo uveče obećanja da bismo ih ujutro prekršili. Kada čovek nešto kaže, onda je to ugovor. Kao vođa mog naroda, ja sam i njega obavezao svojom rečju. Nauči nas svom čarobnjaštvu i dobićeš utočište među nama koliko budeš želela. Tvoja voda moći će da se izmeša sa našom vodom."
     "Govoriš li u ime svih Slobodnjaka?" upita Džesika.
     "S vremenom će i do toga doći. Ali, sada jedino moj brat Liet govori u ime svih Slobodnjaka. Ovde ti obećavam jedino tajnost. Moji ljudi neće ni u jednom sieču pričati o vama. Harkoneni su se silom vratili na Dinu i tvoj Vojvoda je mrtav. Pronele su se glasine da ste vas dvoje stradali u Majci oluji. Lovac ne goni mrtav plen."
     Ima jemstva u tome, pomisli Džesika. Ali, ovi ljudi poseduju dobre komunikacije, tako da poruka može da procuri.
     "Čini mi se da su nam glave bile ucenjene", reče Džesika.
     Stilgar ne odgovori ništa; gotovo je mogla da vidi kako mu se misli roje po glavi, da oseti pod rukama kako mu se mišići grče.
     Konačno on reče: "Ponoviću ti još jednom: obavezao sam celo pleme. Moji ljudi znaju koliko nam vredite. Šta bismo od Harkonena mogli da dobijemo zauzvrat? Slobodu? Ha! Ne, vi ste takva, ona što nam može pribaviti veću korist od sveukupnog začina u skladištima Harkonena."
     "Onda ću vas naučiti mojoj borilačkoj veštini", reče Džesika, osetivši nesvestan obredni naboj u svojim rečima.
     "Hoćeš li me sada pustiti?"
     "Neka bude tako", uzvrati Džesika. Ona ga oslobodi i zakorači u stranu, tako da su svi mogli dobro da je vide iz bazena. Rizik je velik, pomisli ona. Ali, Pol mora da bude načisto sa njima, čak i po cenu da ja to platim glavom.
     U tišini punoj iščekivanja Pol se sporo uspinjao da bi imao što bolji vidik prema mestu na kome mu je majka stajala. Najednom, u blizini začu teško disanje, koje je trenutak potom zamrlo u okomitoj pukotini iznad njega; podigavši pogled, on ugleda slabašnu senku kako se ocrtava spram zvezdanog zaleđa.
     Stilgarov glas zaori se iz bazena: "Ti, gore! Prekini da progoniš dečaka. Uskoro će se spustiti dole."
     Iz tame iznad Pola začu se glas nekog dečaka ili devojčice: "Ali, Stile, on nije mnogo..."
     "Rekoh ti da ga pustiš, Čani! Ti, gušterska ikro!"
     Iznad Pola se začu šaputavo proklinjanje, a onda glas prigušeno promrmlja: "Mene je nazvao gušterskom ikrom!" Trenutak potom senka nestade sa vidika.
     Pol ponovo upravi pažnju prema bazenu, razabravši sivkaste kretnje senki Stilgara i svoje majke.
     "Hodite svi ovamo", pozva ih Stilgar, a zatim se okrenu prema Džesiki. "Sad je na mene red da pitam kako da budemo sigurni da ćeš ti ispuniti svoj deo pogodbe? Spadaš li u one ljude koji drže do hartija, praznih ugovora i..."
     "Pripadnice reda Bene Geseriti podjedanko se čvrsto drže datih zaveta kao i vi", uzvrati Džesika.
     Usledila je nešto duža tišina, a zatim se sa svih strana razlegoše prigušeni glasovi: "Benegeseritska čarobnica!"
     Pol izvadi zarobljeno oružje iz opasača i uperi ga prema tamnoj prilici Stilgara, ali on i njegovi sudruzi ostadoše nepomični, zureći u Džesiku.
     "To je legenda", reče neko.
     "Čuli smo da je Šedut Mejps to izvestila o tebi", reče joj Stilgar. "Ali, tako važna stvar mora se podvrći ogledu. Ako si ti stvarno ona Bene Geserit iz legende čiji će nam sin pokazati put u raj..." On slegnu ramenima.
     Džesika uzdahnu, pomislivši: Naša Misionarija Protektiva uspela je da čak i u ovoj rupi postavi religijske sigurnosne ventile. Pa lepo... imaćemo koristi od toga, baš kao što je i predviđeno.
     Ona reče: "Vidovnjakinja koja vam je donela legendu saopštila vam je pod obavezom karame i ijaza, čuda i jedinstvena proročanstva - to znam. Hoćete li znamenje?"
     Stilgarove nozdrve stadoše da se šire na mesečini. "Ne možemo sada da traćimo vreme na obrede", prošaputa on.
     Džesika se seti mape koju joj je Kines pokazao dok su se dogovarali o planu bekstva iz podzemnog skrovišta. Kako je to sada daleko izgledalo! Na mapi je postojalo neko mesto pod nazivom 'Sieč Tabr', a pokraj njega oznaka Stilgar.
     "Možda će biti vremena kad stignemo u Sieč Tabr", reče ona.
     Pomen ovog imena delovao je snagom šoka na njega; Džesika pomisli: Kada bi samo znao za trikove koje koristimo! Bila je stvarno dobra - ta Bene Geserit iz Misionarije Protektive.
     Stilgar se nelagodno promeškolji. "Moramo poći sada."
     Ona klimnu glavom stavivši mu time do znanja da imaju i njenu dozvolu.
     On podiže pogled prema grebenu, gotovo u onom pravcu gde je Pol čučao na stenovitom ispustu. "Hej, momče, možeš sada da siđeš." Stilgar zatim ponovo upravi pažnju na Džesiku, obrativši joj se izvinjavajućim tonom: "Sin ti je podigao grdnu buku dok se peo. Moraće mnogo da nauči kako nas ne bi sve odreda doveo u opasnost; ali, ima vremena - još je mlad."
     "Nesumnjivo je da imamo mnogo da naučimo jedni od drugih", uzvrati Džesika. "U međuvremenu bolje se pobrini za svog druga tamo. Moj bučni sin bio je nešto grublji dok ga je razoružavao."
     Stilgar se naglo okrenu, tako da mu je kapuljača zalepršala. "Gde?"
     "Iza onog grmlja." Ona pokaza rukom.
     Stilgar dodirnu dva svoja čoveka. "Pronađite ga." Zatim se osvrnu po svojim pratiocima, ispitujući pogledom koga nema. "Jamis nedostaje." On se okrenu prema Džesiki. "I tvoje štene zna čarobnjačke veštine."
     "A nije zgoreg ni da primetiš da mi sin nije sišao odozgo, kao što si naredio", reče Džesika.
     Dva čoveka koje je Stilgar poslao vratiše se, pridržavajući trećeg koji je teturao i stenjao među njima. Stilgar ih popreko pogleda, a zatim ponovo upravi pažnju na Džesiku. "Sin ti, dakle, sluša samo tvoja naređenja, a? Dobro. Vičan je disciplini."
     "Pole, možeš da siđeš", reče Džesika.
     Pol se uspravi i iskorači na mesečinu iza grebena gde se krio, vrativši slobodnjačko oružje za pojas. Kada se okrenuo, jedna prilika izniče iza stene i suoči se sa njim.
     Pri mesečini i sivkastim odrazima od okolnog stenja Pol ugleda jednu malu priliku u slobodnjačkoj odori, zasenčeno lice koje ga je netremice posmatralo iza kapuljače i cev projektilnog oružja, uperenu na njega iz nabora odore."Ja sam Čani, Lietova kćer."
     Glas je bio pevušan i sa primesom smeha.
     "Ne bih ti dopustila da mi ugroziš sudruge", reče ona.
     Pol proguta pljuvačku. Prilika pred njim pomeri se na mesečinu i on ugleda vragolasto lice sa tamnim zdencima očiju. Poznatost tog lica, čije je crte zapamtio iz nebrojenih vizija u ranijim predviđanjima, natera Pola da se ukoči. Na um mu pade ljutito razmetanje hrabrošću, koje ga je svojevremeno nagnalo da opiše to lice iz sna, rekavši pri tom Časnoj Majci Gaius Helen Mohijam: 'Srešću se sa njom.'
     A sada je lice bilo tu, ali ovaj susret nikada mu nije došao u snu.
     "Digao si buku kao pobesneli šai-hulud", reče mu ona. "Osim toga, izabrao si najteži uspon do vrha. Pođi sad za mnom; pokazaću ti lakši put dole."
     On sasvim iziđe iz procepa i krenu za kovitlacem njene odore preko neravnog predela. Kretala se poput gazele, igrajući povrh stena. Pol oseti kako mu vrela krv nadire u lice; bio je zahvalan sudbini što je unaokolo tama.
     Ista devojka! Bila je kao prst sudbine. Osetio je kao da je uhvaćen na jednom talasu, kao da ide uporedo sa nekim kretanjem, koje mu je silno sokolilo duh.
     Konačno se obreše među ostalim Slobodnjacima na dnu bazena.
     Džesika uputi kratak smešak Polu, ali se obrati Stilgaru: "Ovo je dobra razmena nauka. Nadam se da se ti i tvoji ljudi ne ljutite zbog našeg nasilnog nastupa. Izgleda... da je bilo neophodno. Bili ste na putu... da počinite grešku."
     "Poštedeti nekoga greške predstavlja rajski dar", uzvrati Stilgar. On dodirnu usne levom rukom, a zatim desnom izvuče Polu oružje iza pojasa i dade ga jednom od svojih ljudi. "Dobićeš svoj maula pištolj, momče, kada ga budeš zaslužio."
     Pol zausti da nešto kaže, ali se onda predomisli, setivši se majčinog nauka: Počeci su veoma delikatna vremena.
     "Moj sin ima oružja koja su mu potrebna", reče Džesika. Ona osmotri Stilgara, prisilivši ga da se seti kako je Pol stekao pištolj.
     Stilgar pogleda čoveka koga je Pol savladao - Jamisu. Čovek je stajao sa strane, oborene glave i teško dišući. "Ti si teška žena", reče Stilgar, a zatim ispruži levu ruku prema jednom sudrugu i pucnu prstima. "Kusthi bakka te."
     Ponovo čakobsa, pomisli Džesika.
     Čovek dodade Stilgaru dva kvadrata gaze. Ovaj ih provuče kroz prste, a zatim stavi jedan Džesiki oko vrata, ispod kapuljače, pa drugi Polu.
     "Sada nosite maramu bake", reče on. "Ako se dogodi da se razdvojimo, po tome će svi znati da pripadate Stilgarovom sieču. Drugi put ćemo razgovarati o oružju."
     On krenu među svoje ljude, zagledajući ih, a zatim dade jednom od njih Polovu slobodnjačku balu da je ponese.
     Baka, pomisli Džesika, prepoznavši religijski termin: baka - narikača. Najednom oseti kako simbolika marame ujedinjuje ovu grupu. Zašto ih naricanje ujedinjuje?, upita se ona.
     Stilgar dođe do mlade devojke koja je dovela u nepriliku Pola i reče joj: "Čani, uzmi pod svoje ovo dete-čoveka. Pazi da ne zapadne u neprilike."
     Čani lako dodirnu Pola po ruci. "Pođi sa mnom, dete-čoveče."
     Prikrivši srdžbu u glasu, Pol uzvrati: "Zovem se Pol. Bilo bi bolje da..."
     "Mi ćemo ti dati ime, mali čoveče", reče Stilgar, "za vreme mihne, pri ogledu akle."
     Ogled razuma, prevede Džesika. Iznenadna potreba za Polovom nadmoći nadjača sve ostale obzire i ona uzviknu: "Sin mi je podvrgnut ogledu sa gom džabarom!"
     U muku koji je usledio ona shvati da je pogodila na pravo mesto.
     "Ima mnogo stvari koje ne znamo jedni o drugima", reče Stilgar. "Ali već smo protraćili puno vremena. Sunce nas ne sme zateći na otvorenom." On priđe čoveku koga je Pol savldao i upita ga: "Jamise, možeš li da putuješ?"
     Ovaj brundavo uzvrati: "Iznenadio me, jeste! Sasvim slučajno. Sigurno da mogu da putujem."
     "Neka ne bude više slučajeva", reče Stilgar. "Ti i Čani ste mi lično odgovorni za momkovu bezbednost, Jamise. Ovi ljudi su pod mojim okriljem."
     Džesika podrobno osmotri Jamisa. Bio je to glas koji se raspravljao sa Stilgarom sa stene. Glas u kome je bilo smrti. Stilgar je morao da upotrebi sav svoj autoritet da bi ga nadjačao.
     Stilgar ispitivački osmotri grupu, a onda mahnu prema dvojici muškaraca. "Laruse i Faruče, prikrijte nam tragove. Pazite da ništa ne ostane. Otvorite četvoro očiju - sa nama su dvoje koji nisu obučeni." On se okrenu, podiže ruku i upravi je preko bazena. "U vrstu - stražari s boka - polazimo. Moramo stići do Pećine Grebena pre svitanja."
     Džesika stupi u kolonu pokraj Stilgara, prebrojavajući ljude. Bilo je ukupno četrdeset Slobodnjaka - plus ona i Pol. Kreću se kao stroj vojnika, pomisli ona. Čak i devojka, Čani.
     Pol zauze mesto u koloni uza Čani. Uspeo je da odagna nelagodna osećanja vezana za ovu devojku. U glavi mu sada beše sećanje, prizvano majčinim malopređašnjim uzvikom: 'Sin mi je podvrgnut ogledu sa gom džabarom!' Najednom mu se javio utisak da mu ruka još bridi od pretrpljenog bola.
     "Pazi kuda ideš", prošaputa Čani. "Nastoj da se ne okrzneš o lišće, pošto možeš da ostaviš neku nit koja bi otkrila da smo ovuda prošli."
     Pol proguta pljuvačku i klimnu glavom.
     Džesika stade da osluškuje zvuke kolone, ali jedino je uspela da razabere bat svojih i Polovih koraka, što je ispuni divljenjem prema načinu na koji su se Slobodnjaci kretali. Četrdeset ljudi prelazilo je preko bazena, a mogli su se čuti samo prirodni zvuci tog mesta - avetinjski fijuci, odore koje promiču kroz senke. Odredište im je bio Sieč Tabr - Stilgarov sieč.
     Ona poče da razmišlja o ovoj reči: sieč. Poticala je iz Čakobsa jezika i stolećima je zadržala svoje izvorno značenje u drevnom lovačkom govoru. Sieč: zborno mesto u trenucima opasnosti. Duboke implikacije ovog izraza i jezika tek sad su počele da joj dopiru do svesti, kada je malo popustila napetost izazvana burnim susretom.
     "Dobro napredujemo", reče Stilgar. "Ako nam Šai-hulud bude naklonjen, stići ćemo do pećine grebena pre zore."
     Džesika klimnu glavom, čuvajući snagu. Počela je polako da oseća nesnosno breme umora koje je do sada držala podalje od sebe zahvaljujući ogromnoj snazi volje... i, sada je mogla da prizna, snazi ushićenosti. Um joj se potpuno usredsredi na vrednost čete u kojoj je koračala: žudno je upijala ono što se oko nje otkrivalo o slobodnjačkoj kulturi.
     Svi oni, pomisli Džesika, čitava kultura obučena u vojničkom duhu. Kakvog li neprocenjivog blaga za jednog izgnanog Vojvodu!